Mlada braća Radonjići rešila da ostanu na selu: Kad su stigla deca, znali su da nisu pogrešili! Evo kako žive

Danak migracijama "trbuhom za kruhom" iz sela u grad, u decenijama za nama činjenično jeste manji broj stanovnika u ruralnim područjima. Međutim, kako stres zbog namirivanja istog tog "trbuha" odnosno posla raste i kako sve veći broj mladih ljudi sve teže podnosi izazove svakodnevice u gradu, buku, zagađenje a pre svega nemanje mira, tako je i razmišljanje o življenju na selu sve češće. Ima, pak, onih ljudi koji sa svojih imanja nisu ni odlazili i koji tamo žive i rade složno sa svojim porodicama. Takva je priča i braće Radonjić - Ivana i Milana iz ivanjičkog zaseoka Ocrten. Ta porodica broji 11 članova a uskoro će brojka biti uvećana na 13, jer stižu bliznakinje!

Dvadesetpetogodišnji Milan ima sina i ćerku i za mlade ljude koji se razmišljaju da li da život u gradu zamene provođenjem svojih godina na selu, ima jasnu poruku.

Preporučujemo

- Poručio bih ljudima da se vrate na selo jer će tu živeti bolje. Neka se opredele za neki posao, recimo poljoprivredu. Za maline, za stočarstvo...Bolje nego da budu u gradu - kaže Milan i naglašava da je uz sve izazove koje nosi rad na selu ipak bolje biti sam svoj gazda.

- Znaš da radiš za sebe, za svoju porodicu - ostakao je stariji od braće Radonjić.

Ustajanja na selu su vrlo rana, navodi on, sve čeka da bude odrađeno - stoka, sir, maline. Tu je naravno i hladniji period kad je briga spremiti dovoljno drva za jake zime.

On se sa mlađim Ivanom (23) složio oko toga da je zimi ipak teže nego u ostatku godine jer ume da bude problematično zbog visokih snegova koje treba očistiti.

- Najgore je zimi jer mora da se čisti sneg. Ima nas dosta u selu pa očistimo, ali ne možemo uvek da se probijemo traktorom, pa su potrebne mašine - ukazuje Ivan, otac troje dece, uskoro i petoro.

Mlađi Radonjić kaže da od njihove kuće do reke ima oko tri kilometra i da bi valjalo napraviti put, kad već ima mladih ljudi se opredele da ostanu u Ocrtenu. U ovom trenutku zaseok broji 11 punih kuća.

Život na selu je možda jednostavan u odnosu na onaj u gradu ali da je lak - nije. Mora mnogo da se radi, da se bude jak, strpljiv, uporan i u slozi sa najbližima. Onima kojima sve navedeno ne polazi za rukom ili bar ne u dovoljnoj meri, svakako je izazovnije nego Radonjićima koji dišu kao jedno. Zato i ne čude reči suprige jednog od braće.

- Nije teško. Dece je dosta, lepo se slažu, igraju se i kad je lepo vreme i zimi kad je sneg. Nije teško ni u kući da se spremi hrana za ljude dok su na poslu niti da se vide deca. Uvek ima nekog posla - kaže Milica Radonjić.

Da bi valjalo čim pre da dobiju asfalt - valjalo bi. Da je lako baviti se svime što poljoprivreda podrazumeva i obezbediti egzistenciju za svoju porodicu - nije. Međutim, Ivan i Milan su uprkos svim izazovima koje život i rad na selu nose srećni ljudi i svakako u kvalitativnoj prednosti u odnosu na svoje vršnjake u gradu jer im deca rastu na čistom vazduhu, zdrava, srećana i rumena. Njih dvojica i njihove supruge su pod daleko manjim stresom i spaseni od buke iz urbanih područja. U takvoj zdravoj sredini i atmosferi rodiće se uskoro, kao što rekosmo, još dve bebe u isti mah. Kažemo još dve jer su Radonjići blagosloveni što im po kući i dvorištu već trčkaraju blizanci. Kuća puna sloge, ljubavi, vrednoće pa samim tim i berićeta. Divan primer svima nama da sve i te kako može kad se zaista hoće.

(Telegraf.rs/Infoliga)