"Svi moji snovi su nestali" Gorka sudbina se poigrala sa Draškom iz okoline Peći: Sada mu je potrebna pomoć

Sve što je planirao se raspalo, snovi su mu nestali, ceo svet mu se urušio,a njegov život se sveo na brigu o desetogodišnjem Aleksandru koji ima svest, kako su lekari konstatovali, na nivou osmomesečne bebe.

Dovoljno i za ceo vek "ubijen" gorkom sudbinom Draško Džavrić iz sela Brestovik kod Peći skoro da nema snage da izgovara reč ali sa suzama u očima drhtavim glasom ponavlja da su mu svi planovi pali u vodu i da mora da živi zbog sinova Jovana (15)i posebno zbog Aleksandra kome je, kako kaže, posvetio ostatak života.

Preporučujemo

Gorka sudbina poigrala se Draškom. Bio je bio uveren da će posle ženidbe Dijanom rođenom u Dukađinu u Albaniji pre nepunih 18 godina započeti novi život u novosagrađenoj kući na imanju roditelja u Brestoviku. Priseća se dok na krilu privija Acu da je sa Dijanom dobio sina Jovana s kojim je tek što je napunio tri godine na obližnje planine izgonio stado koza dok je za to vreme Dijana spremala kozji sir i kajmak.

"Dijana je bila domaćica. Mnogo čega smo planirali i zaimali ali nam se nepune tri godine posle Jovanovog rođenja u bolnici u Peći rodila devojčica. Dva dana kasnije preminula je u bolnici u Prištini gde je hitno prebačena",izgovara Draško i sa suzama u očima dodaje da je Dijana uprkos zdravstvenim problemima donela odluku da Jovan ima brata ili sestru.

Ostala je trudna i uprkos savetima lekara kazala je "rodiću pa makar glavom platila" i tako je, kako veli Draško, i bilo.

Postala je težak bubrežni bolesnik,tri puta je išla na dijalizu, a zato vreme Draško se morao posvetiti tek rođenom Aleksandru kome su lekari konstatovali težak oblik moždane atrofije.

"Na jednoj strani Dijana koja nije mogla da se nosi sa bolešću,na drugoj Aleksandar a na trećoj Jovan koji mi je davao volju za životom",veli Draško stiskajući zube dok izgovara da je Dijana svoj bol ponela sa sobom 15.aprila prošle godine.

Živi Draško, reklo bi se, s tugom u srcu i bolom u duši,posebno zbog svesnosti da njegovom Aleksandru nema leka pošto je dva puta u bolnici u Bešiktašu u Turskoj bezuspešno lečen matičnim ćelijama.

"Nažalost sve je to samo priča jer koliko god puta sam bio u Turskoj uvek su mi lekari kazali "moguće je daj da probamo", nikada nisu kazali sigurno, jer je jasno svima da matične ćelije moraju biti uzete od majke a mi ih nismo imali", rezignirano izgovara i dodaje da se pomirio sa sudbinom te da će ostatak života posvetiti Aci iako mu se duša raspada što je Jovana morao izmestiti kod babe i centralnoj Srbiji.

Aleksandra s vremena na vreme odvodi u Specijalnu školu u Kosovskoj Mitrovici ali mu je kako veli žao da ga ostavi da u nekom kutku ćuti i u usta stavlja rukav ili igračku koju prvo uzme u ruke.

"Nije svestan bilo čega niti raspoznaje bilo šta ali osećam da se za mene vezao i da kako god to nekom suludo izgedalo on shvata da je u mom naručju spokojan i opušten",dodaje Draško i kaže da mu najteže pada noć pošto Aca nema sna niti se može uspavati bez terapije za uspavljivanje koju bi Draško želeo da isključi jer primećuje da je posle korišćenja Aca potpuno usporen.

Iako su mu svi planovi pali u vodu Draško kaže da će nastaviti da živi na imanju na kome su živele generacije Džavrića u Brestoviku nadomak Peći i moli rodbinu i prijatelje da se bar stariji vrate na svoja ognjišta kako bi svoje muke imao s kim da podeli,da se nekom izjada i bar čašu vode ispije uz živu reč.

Draško je zahvalan ljudim dobre volje, brojnim donatorima i humanistima, jer bez njihove pomoći ne bi mogao da se nosi sa turobnim životom "težim od života psa na lancu".

(Telegraf.rs/N.Zejak)