Pad sa bicikle Mariji spasao život! Otok rastao, slutnje se obistinile: Danas nema nogu, al živi punim plućima

Prelepa devojka i model Marija Matić (28) pre deset godina nije ni slutila da će joj bezazlena dečija igra i vožnja bicikle promeniti život iz korena. Pad koji je tog dana doživela iskomplikovao se, pa je nakon brojnih odlazaka lekaru i otoka koji nije spadao, ostala bez svoje noge. Iako bi mnogi poklekli u takvoj situaciji, to nije bila opcija mlade Marije, te je i nakon toga ona nastavila svoj život samo jače i hrabrije, a sada je za "Telegraf.rs" objasnila kako je do samog pada došlo, kako je izgledao proces privikavanja, kako kroz modeling pomaže ljudima sa invaliditetom, ali i zašto nikada ne smemo da odustanemo, ma kakva prepreka da nam se nađe na putu.

Marija danas ima 28 godina. Iako je iz Kosjerića, već dugo živi u Beogradu, a gde je i diplomirala na Filološkom fakultetu na osnovnim studijama za španski i engleski jezik, dok ima i master na Fakultetu organizacionih nauka, a takođe je, kako saznajemo tokom priče, i zaposlena. Kako nam na početku razgovora napominje, invaliditet koji joj se dogodio ni u jednom momentu je nije omeo, niti sputao od sna da završi studije, ali i da prestane sa životom koji je do tada vodila. Priseća se, pritom, kako je do samog pada došlo, te koji simptomi su je naveli da što pre ode lekaru.

Preporučujemo

Bezazlen pad joj promenio život

"Bezazlen pad. Dečija igrarija. Vozim bicikl i padnem na neravnom terenu i desi se šta se desi. Mnogi kažu da je to možda sreća u nesreći i da sam možda na taj način i saznala da imam karcinom, da to toga nije došlo možda bih kasno saznala. Karcinom je zaista podmukla bolest, nepredvidiva i teška, rekla bih. Ali, tu sam gde sam, izvukla sam se", priča nam Marija u razgovoru.

Ovom prilikom Marija se osvrnula i na simptome koje je ona imala, ali i istakla kako je jako bitno da, s vremena na vreme, svako od nas odlazi na sistematske preglede, jer tako sebi možda spašavamo život.

"Što se tiče simptoma, nikada ih nisam imala. Krvna slika mi je uvek bila u redu. Nikada se ništa nije desilo da smo morali da odemo kod doktora da se nešto proveri. Sam pad je izazvao. Kod nekih padova otok spadne, kod mene nije spadao, već se čak povećavao vremenom. Onda smo odradili snimak i na njemu se videlo da tu nešto nije kako treba, da postoji sumnja da je u pitanju tumor. Odradili su mi biopsiju i ona je samo potvrdila te sumnje. Ja verujem da svi mi znamo kada je vreme za posetu doktoru. Kada je ova bolest u pitanju, zaista nema simptoma. Ja i dok sam se lečila svi ljudi oko mene su to saznali na spontan način. Opet, ne treba zanemarivati neke simptome koje neki ljudi imaju u dužem vremenskom periodu", savetuje Marija.

I dan danas je misterija šta je zapravo uzrokovalo Marijin tumor, da li je to bio pad, ili je on samo pokazao da bolest već postoji, ili je možda u pitanju genetika.

"Ljudi kažu da je to i do genetike i kada je u porodici već neko imao neku vrstu karcinoma, da može da se desi da se prenese, ali kod mene u porodici, bližoj barem, nema takvih ljudi, a kažu i da sam ja to prosto mogla da imam tako neko vreme, da se nešto desilo u organizmu, da su mutirale ćelije i da je pad samo aktivirao da tumor počne da se širi. Bitno je da obavimo sistematski, s vremena na vreme, zbog nas samih i da održavamo imunitet koji je jako bitan. Ako nam imunitet padne, onda nas sve stigne", objašnjava nam hrabra Marija dalje u razgovoru.

"Za mene ne postoji: 'Ja ovo ne mogu'"

Sada, nakon deset godina od nesrećnog pada, Marija je, kao da se ništa i nije dogodilo, nastavila svoj život koji živi punim plućima, a sebi stalno govori kako od "padanja" nema ništa, te da je najbitnije da budemo jaki u glavi i da je tada svaki problem rešiv.

"Prošlo je mnogo vremena od tad, čak deset godina. Ja sam nastavila normalno da živim posle toga i što se tiče studiranja, učenja, mojih hobija, rada, odnosno, zapošljavanja. Imam sasvim normalne aktivnosti u životu. Tako i govorim uvek, ljudi ne bi trebalo da se zaustave. To ne znači kraj. To je samo neka prepreka preko koje se pređe. Mi budemo bolesni, na primer, prehladimo se, pa odležimo to i vratimo se svom životu. Tako i u ovom mom slučaju. Jedina stvar jeste to da ću, naravno, imati određene prepreke, teške dane. Nije baš sve tako lepo, sjajno i bajno. Ne postoji savršeno, ali prosto, ja sad nosim protezu i stvar je u tome što sam ja svoj život tako postavila da meni to bude u redu. Ne radim one stvari za koje znam da ne mogu ili mi je tu smanjena aktivnost. Zapravo, prilagodila sam sve te neke obaveze i aktivnosti sebi i mislim da je u tome ključ - ne govoriti 'E, ja ovo ne mogu', nego prilagoditi sebi određene situacije", savetuje mlada devojka sve koji su u sličnoj situaciji i daje nam, pritom, bitnu lekciju - kako se ponašati kada ne ispadne sve onako kako smo planirali.

Iako je Marija hrabra i ovim obrtom sudbine pokazala koliko može da bude jaka, priznaje da je u ovakvim situacijama vrlo bitna i podrška porodice i prijatelja, a koja njoj nije manjkala.

"Nije isto kada vi kao mlada osoba doživite tako nešto i kao odrasla osoba. Kad je neko zreliji, iskusniji, stariji i ovo mu se desi, drugačije je nego kada se to dogodi mladoj osobi koja još uvek nema ni viziju života. Sve ima svoje prednosti i mane. Podrška porodice i prijatelja i te kako je, međutim, bitna. Skrenu nam misli sa nekih negativnih strana, tako da mislim da je to jako važno, ali povrh svega, najvažnije je da osoba kojoj se desi to bude jaka i trezvena u glavi i svesna situacije koja je zadesila. Tada je sigurno da će sve biti okej. Ako mi padnemo, onda to nije dobro, jer to ima posledice. Jeste da je loše. Leži se u bolnici, odvojeni se od najbližih, prima se terapija, jeste da ne možemo da živimo život kakav smo živeli, ali nije kraj, nije sve tako crno. Može čovek da se prilagodi na sve", odlučna je Marija.

Kroz modeling podiže svest o invaliditetu

Invaliditet nije sputao Mariju ni da ispuni svoj veliki san i počne da se bavi modelingom, a tu priliku iskoristila je na najbolji mogući način - podizanjem svesti da invaliditet nije kraj života, te da radosti i smisla i te kako ima i nakon što nam se dogodi određeni gubitak.

"Modeling mi se desio baš spontano. Drago mi je jako što sam uspela da probijem tu barijeru, neki led. Kod nas u Srbiji ne postoji interesovanje za osobe sa invaliditetom, čini mi se, niti ima mnogo ljudi poput mene koji će kao ja da tako hodaju pistom i to promovišu. Nije mi jasno zašto toga kod nas nema. Kod nas, nažalost, to nije nešto što treba isticati. Smatram da i ljudi sa invaliditetom treba da se bave svojim hobijim i da ne treba da za njih postoje prepreke. U modelingu postoji ta parola da sve mora biti savršeno. Drago mi je sam ja uspela ipak uspela u tome. Dobro je što sam se pojavljivala. A to će značiti za druge ljude koji su u kolicima, koji imaju neki drugi gubitak. Dobiće dodatno samopouzdanje, volje da se i oni angažuju na nekom polju. Smatram da bi trebalo da bude tako, a ne da se invaliditet skriva", priča nam na kraju dirljivog razgovora Marija i dodaje kako je i sama ušla u modeling i osnivanje Udruženja za proces podrške baš iz tog razloga - da pruži pomoć i podršku drugim ljudima koji nisu razmišljali o tome da se angažuju, ili ih je stid, nemaju samopouzdanja i mogućnosti ili ne znaju, kako ističe Marija, kome da se obrate.

(Telegraf.rs)