Majka i sin poslednji su Srbi u zaseoku na Kosovu: Iz straha se pravimo slepi i gluvi, odsečeni smo od svega

U potpunoj izolaciji, od ljudi i sveta, u zaseoku Svračak u opštini Novo Brdo na Kosovu, žive poslednji Srbi ovog mesta, četrdesetogodišnji Srđan Vučković i njegova majka Slavica. Kako tvrde, žive u strahu, trpeći pretnje, pa čak i otimanje imovine i, kako veli Slavica, "trganje prava da udišu vazduh".

Kako kažu, albanska porodica ne libi se ni da poore nekoliko hektara oranica uknjiženih u srpskom i Kosovskom katastru na ime Srđanovog oca Stojadina Vučkovića.

Preporučujemo

„Uzalud prijavljujemo toj nazovi Kosovskoj policiji, pokrećemo tužbe i do uzadnjeg dinara odvajamo za advokatske usluge, jer je ova porodica iznad zakona koji, reći ću, za Albance ne važi“, izgovara Srđan dodajući da sumnja da su čak dobili zadatak da silom proteraju i poslednjeg Srbina iz sela oslonjenih na rudnik zlata u Mramoru.

U rejonu od sela Izvor preko Svračka i Mramora do Strezovca, takođe poznatog rudnika magnezijuma, zvrje do temelja porušene i razidane srpske kuće.

Ostalo je tu i tamo po neko imanje koje nije uzurpirano ali na očevinu, kako veli Srđan, Srbi ne smeju nogom kročiti jer „uvek u vreme setve ima neko ko sa oružjem stražari i dojavljuje uzurpatorima“.

„Uzurpaciju mojih njiva prijavio sam policiji u Novom Brdu ali sam umesto njihove reakcije dobio upozorenje da ću odgovarati za lažno prijavljivanje jer navodno oni ne mogu da utvrde ko je uzurpator te da ja ,kao naslednik, nemam pravo da prijavim slučaj uzurpacije umesto moog pokojnog oca na koga je imovina uknjižena“, ističe Srđan.

Iako su kuća Vučkovića, štala sa dve krave i svinjac, pokriveni video nadzorom, Srđan i Slavica u poslednjih desetak godina nikada nisu istovremeno spavali.

Uvek jedno od njih „stražari“ ispred TV ekrana u isćekivanju napada ili , kako veli Slavica, što je još gore u strahu od podmetanja požara u kome bi izvesno zajedno sa kravama živi bili spaljeni.

„Živim u veri da ću ove moje preostale staračke dane provesti u miru makar to bilo samo uz suvu koru heba i zrno soli ali ne mogu da gledam kako dušmanska ruka seje i žanje žito s njiva koje su hranile i odhranile bar desetak generacija Vučkovića jedne od najstarijih srpskih porodica u Novobrdskoj nahiji“, izgovara Slavica.

Otići će ova na pragu osamdesete godine starica,kako veli na onaj svet, žaleći što nije doživela da se njen sin oženi „a i kako bi kad nema te Srpkinje koja će doći u Svračak da trpi nasilje i drži oči i uče zatvorene kao što to rade Srđan i Slavica u poslednjih 25 godina trpeći zulum“.

Zaboraviće, kako veli Savica da pričaju srpski, upamtiće samo reči koje jedino izgovaraju“kako si je li te nešto boli“, “idemo kod lekara“,ajde da nešto pojedemo“,“jesi i nahranio stoku“ pošto kod niih izuzev tu i tamo slučajnog prolaznika ili nakupca drugi niko ne svraća niti dolazi.

„Molim sina da se ženi da nam se trag ne zatre ali koja će normalna devojka da ovde dođe jer ni ja sa mojih skoro 80 godina ne smem da iskočim van dvorišta“,sa tugom i suzama u očima izgovara Slavica ponavljajući da bi oči koliko odmah sretna sklopila kad bi ugledala snajku na vratima i doživela dan da sa sinom izađe i zaseje žito na uzurpiranim njivama koje je zasejavala i motikom kopala sa počivšim suprugom Stojadinom.

Žale Vučkovići zbog odlaska desetak srpskih mnogočlanih porodica iz Svračka, posebno zbog raziđivanja domova u kojima su živele po tri četiri generacije i činile okosnicu srpstva u ataru sela Izvor na putu Gračanica-Novo Brdo, i poručuju da svako od njih ukoliko želi da se vrati ima u domu Vučkovića privremeni pa i trajni krov nad glavom.

(Telegraf.rs/N.Zejak)