Slavimo Svetog Grigorija Ćutljivog: Bio je Srbin i osnovao je jedan manastir na Svetoj Gori

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave prepodobnog Grigorija Gornjačkog i Svetog Amvrosija.

Prepodobni Grigorije Ćutljivi (Gornjak)

Poreklom je Srbin. Osnivač svetogorskog manastira svetog Nikolaja, poznatog zbog njega pod imenom Grigorijata. Na četvrt sata od manastira nalazi se njegova kelija, gde se u ćutanju ispaštao i molio.

Preporučujemo

Ovaj Božji čovek upokojio se mirno 1406. godine. Godine 1761. bio je veliki požar u manastiru Grigorijatu, kojom prilikom neki monasi uzmu njegove mošti i prenesu u Srbiju. Danas se svete mošti Svetog Grigorija nalaze u njegovom manastiru Gornjaku.

Za vreme Drugog svetskog rata, zbog opasnosti od Nemaca, one su bile prenete u sabornu crkvu u Požarevac, ali su posle rata opet vraćene u Gornjak.

Zna se da je ktitor manastira bio Sveti knez Lazar. Mada, i ovde postoje suprotstavljena mišljenja, jer postoje stručnjaci koji smatraju da knez Lazar nikada ne bi podigao tako skromnu crkvu, već da ju je podigao sam monah Grigorije, a da mu je knez Lazar samo pomogao u smislu da je inicirao podizanje ovog manastira.

Legenda kaže da je je knez Lazar jednom prilikom lovio po šumama koje se danas nalaze u okolini manastira i naišao na isposnika Grigorija, koji je živeo u svojoj keliji. Pokušavajući da zapodene razgovor sa knezom, Grigorije nije uspeo to da uradi jer je reka hučala i kako veli predanje, a beleži istorija manastira, uzevši u obzir da je u crkvenim knjigama zapisan podatak da je Grigorije tom prilikom uzviknuo: „Ćuti, Mlavo, ti se sledi da sa carem reč besedim!“

Svake godine za Đurđevdan, iza manastirskog zdanja se pojavljuje voda koja se sliva sve do jedne uvale, gde dolaze ljudi koji je sakupljaju kašikama. I do sada niko nije uspeo da objasni ovu zanimljivu pojavu, mada postoji narodno tumačenje da su ove kapljice zapravo suze isposnika Grigorija. Kako se veruje, ova voda je lekovita, a posebno kod oboljenja očiju.

Sveti Amvrosije, episkop mediolanski (milanski)

Ovaj veliki, sveti otac crkve pravoslavne bo je znamenitog roda; otac mu je bio carski namesnik Galije i Španije, ali neznabožac, a majka hrišćanka. Dok je još bio u kolevci, jednom se spustio roj pčela na njega, izlio med na njegova usta i odleteo. I još kao dete pružao je ruku i govorio proročki: „Celujte, jer ću i ja biti episkop“.

Po smrti oca car ga je postavio za svog namesnika Ligurijske oblasti, u kojoj je Mediolan bio glavni grad. Kada je umro episkop tog grada, bila je velika rasprava među pravoslavnim i jereticima arijevcima oko izbora novog episkopa. Amvrosije je po dužnosti ušao u crkvu da održava red. Utom je neko dete koje je nosila majka uzviknulo: „Amvrosije – episkop!“ Ovo je ceo narod primio kao glas Božji i, nasuprot volji Amvrosijevoj, izabrali su jednoglasno njega za episkopa.

Amvrosije se krstio i kroz nedelju dana prošao sve prethodne činove i bio rukopoložen za episkopa. Kao episkop Amvrosije utvrdio je veru pravoslavnu, potisnuo jeretike, ukrasio crkve, raširio je veru među neznabošcima, napisao mnoge poučne knjige i poslužio primerom pravog hrišćanina i hrišćanskog pastira. On je sastavio i poznatu blagodarstvenu pesmu: Tebe Boga hvalim. Ovaj slavni jerarh, zbog čije su ga mudrosti i slatkorečivosti posećivali ljudi iz dalekih zemalja, bio je veoma uzdržljiv i trudoljubiv. Spavao je malo, radio je i molio se Bogu neprestano, postio je sve dane izuzev subote i nedelje.

Zato mu je Bog dao i da vidi mnoga čudesa Božja i da ih sam učini. Otkrio je mošti svetih mučenika Protasija, Gervasija, Nazarija i Kelsija. Krotak prema malim ljudima, on je bio neustrašiv pred velikim. Izobličio je caricu Justinu kao jeretkinju, Maksima tiranina i ubicu prokleo, caru Teodosiju zabranio pristup u hram sve dok nije pokajao svoj greh, s Evgenijem nasilnim i samozvanim carem nije hteo da se susretne. Ovom bogougodnom mužu darovao je Bog toliku blagodat, da je, verovanje kaž,  i mrtve vaskrsavao, demone iz ljudi izgonio, bolesnike od svake bolesti isceljivao i u budućnost prozirao. Skončao mirno na osvitku Vaskrsa 397. godine.

(Telegraf.rs / Hram Končarevo, Trag)