Iskra je sestra beogradskih četvorki koja je preko noći morala da odraste: Teška dijagnoza promenila sve

"One su posebna deca sa običnim potrebama", rekao nam je na početku posete njihovom domu u beogradskom naselju Krnjača, Đorđe Gaćeša, otac svima dobro poznatih beogradskih četvorki Ine, Iris, Inde i Irine. Od četiri dvoipogodišnje devojčice, tri imaju strašnu dijagnozu - spastičnu cerebralnu paralizu. Samo je Ina, kako kaže mama Marija, zdravo razvojno dete. Međutim, vi kad dođete u goste kod ove divne sedmočlane, sve je u znaku smeha, dečijih vlagolija i puno, puno ljubavi.

O četvorkama zna cela Srbija, ali malo ko i o njihovom heroju iz senke

No, dok pričaju o svom životu, o dijagnozi koja ih je samo sasekla i promenila im živote iz korena, Gaćeše nijednog trenutka niti sažaljevaju sebe niti žele da ih tako drugi posmatraju. I za svoje tri curice kažu: "One ne zahtevaju ništa više nego zdrava deca, osim fizikalne terapije. Isto ljubavi i pažnje, samo malo više rada".

Preporučujemo

E da, kad smo kod rada, imamo jednu novost od prethodnog puta kad smo pisali o ovoj porodici. Tada nam je Marija ispričala da je njena najstarija devojčica dobila nadimak "mala mama" jer redovno ide sa njima na terapije i pomaže "kao velika".

- Međutim, nedavno kad se vratila sa nama sa vežbica, rekla je "ne mogu više da budem fizioterapeut, teško je" – uz smeh nam priča Marija o "biserima" svoje Iskre.

Međutim, ono što je ostalo isto kao pre je da je mlađe sestrice slušaju i oponašaju.

- Ona je veći autoritet njima od nas – priznaje naša sagovornica.

Neverovatna ljubav i podrška 

Kad smo upitali divnu 30-ogodišnju ženu, hrabru mamu, šta poručuje našim čitaocima u 2025, kao iz topa je rekla "Ljudi, samo se volite!". Jer, upravo je ljubav taj "lepak" koji njihovu porodicu oduvek drži čitavom i sve jačom za izazove kojih je bilo, ima i biće.

Bilo nam je simpatično kad je Marija rekla za supruga: "On je bolja majka odnosno roditelj od mene". Kaže da je prosto staloženiji, a da nju odmah "odradi panika" kad su u pitanju svakodnevne izuzetno važne aktivnosti oko njihove tri "posebne" devočice.  Međutim, Đorđe je, ne baš tipično za muškarce, priznao našoj ekipi da ipak nije toliko "čeličan".

- Ma izgorim ja iznutra ali se kontrolišem, jer ako pustim da me obuzme, onda pada sve na nju, a ona ne može sama – kaže gospodin Gaćeša.

I iako iz opisa njihovih rekcija deluje da su suprotnosti, on s osmehom na licu i očima punim ljubavi za svoju suprugu kaže: "Ne možete da zamislite koliko smo zapravo slični".

Vera kao izvor snage i osmi član porodice

Ono u čemu su definitivno jedinstveni jeste – ljubav prema veri. Baš ona ih je, a posebno nju, sačuvala da ostanu zdravog razuma posle svega što su prošli i prolaze. Njihovo omiljeno duhovno utočište jeste manastir Ilinje kod Šapca, konkretno u selu Očage. Upravo pri poseti toj svetinji pre koji mesec dogodilo se nešto zbog čega u prvim redovima ove priče rekosmo "pardin, osmočlane porodice". Reč je o jednoj Mrvici, dakle, još jednom ženskom članu porodice, i to na četiri nogice. A priča kako je psić našao put do ovih ljudi samo potvrđuje da Bog tačno zna kako i kome šalje bića kojima je potreban zagrljaj, pažnja i ljubav.

- Kad nađemo vremena, volimo da posećujemo manastire i jer u njima nalazimo utehu i snagu -  priča Marija i otkriva nam neverovatnu priču.

Naime, na putu su, vraćajući se sa ručka ka manastiru, videli čaplju. Zaustavili su se, ona je posletela a Marija je uspela da je uslika u letu. Onda se malo kasnije potpuno ista stvar desila sa sokolom. E treća životinja koja im se posred druma ukazala bila je upravo Mrvica. Kad ih je pogledala svojim umiljatim okicama, srca im je istopila u trenu. U to su se iz žbunja začule njene sestrice. Dakle, ne jedan, nego tri ćetvoronožna drugara su očito čekala ove divne ljude da ih prigrle i spasu. Tako je bilo. Stavili su ih u kola i povezli, najpre, ka manasturu, gde su bili napojeni. Jedno koje je bilo baš u lošem stanju je odmah uginulo, uprkos trudu veterinara u Šapcu. Za Beograd su s njima krenuli Bubica i Mrvica. No, Bubici ni nakon posete doktoru u prestonici, nije bilo spasa.

- Mrvica je sada sa nama, blesava je, hiperaktivna, Eto, još jedna devojčica u našem pokretnom cirkusu - smeje se Marija dok nam priča o osnom članu svoje porodice.

Priči se pridužila i najstarija ćerka, petogodišnja Iskra, ispričavši svoju verziju o pronalasku drugarice na četiri nogice, koja je uzred, sve vreme skakutala iza zatvorenih vrata terase i pitala se verovatno "Hej, šta vi to tamo radite, što mene ne pistite da kažem koju". Kaže ona: "Našli smo je čupavu u žbunju. Samo ona je preživela. Vodicu smo im doneli iz manastira".

Teška vremena pokazuju ko ti je pravi prijatelj

Inače, skoro nam se nije dogodilo da nas neko sa toliko otvorenosti i srdačnosti dočeka, a vidi nas prvi put.

- Možda je čudno da to kažem, ali nama neko kad dođe u kuću mi mu kad krene kažemo "nemoj da ideš", jer nam prija da razgovaramo s nekim – prizmaje naša sagovornica na temu pažnje ljudi i iskreno otkriva kako tu stvari stoje.

Naime, što se tiče bliskih ljudi koji im nisu rod, bračni par Gaćeša je na svojoj koži osetio onu čuvenu "prijatelji se poznaju u nevolji". U njihovom slučaju, knjiga je vremenom spala na svega tri-četiri slova jer je upravo samo toliko njih pokazalo emocije, razumevanje, podršku i u lošim i u dobrim momentima.

- Ali, zahvalna sam Bogu na tom testu, odnosno selekciji. Imamo kumove sa kojima se družimo. Za tih par ljudi znam da ih imam u životu, da znam da mogu u tri ujutru da ih pozovem, da znam da će ruku u vatru staviti za mene i ja za njih – ističe Marija.

Što se tiče baka i deka, oni beskrajno vole svoje unukice ali nažalost, kaže ovaj bračni pae, nisu u dobrom zdravstvenom stanju da bi mogli fizički da im pomognu.

- Ali imamo zato dragocenu psihološku i emotivnu podršku od njih - kaže Marija.

Kad je reč o podršci, ipak najveća, paradoksalno ali i divno, dolazi od portpuno nepoznatih ljudi. U pitanju su ljudi velikog srca koji novac za sve ono što je devojčicama potrebo za poboljšanje zdravstvenog stanja uplaćuju preko jedne fondacije.

Svakodnevne terapije, Indijac, matične ćelije...

O njihovom zdravlju nećemo puno ovom prilikom, ali eto, da kažemo, da su od prethodni put kad smo razgovarali, a to je bilo početkom novembra, krenuli na terapije kod pedijatra, dr Kanu Kaušija, Indijca koji povremeno dolazi u Beograd. Prema Marijinim rečima, on okvirno na svaka na četiri meseca dolazi u Srbiju i radi te njegove masaže.

- Osmislio je neku svoju metodu. Masira i mišić i vezivna tkiva. Na engleskom se taj tretman zove PIASTM THERAPY (Paediatric Instrument Assisted Soft Tissue Mobilization). Radi se neka četiri dana po mnekih 40-50 minuta, zavisi od potrebe – ukazuje gospodin Gaćeša. Pre samog zahvata radi neke preliminarne preglede, a svaka od tri devojčice je, kažu naši sagovornici na nekom svom nivou.

- Rekao je da kod iris ne može ništa da uradi, jer ona za razliku od sestara nema spazam mišića, već je hiperelastrična, pa on ne može da pomogne da se taj mišić učvrsti, ugrubi – pojašnjava Đorđe.

Mimo ovoga, roditelji svoje tri devojčice svakodnevno vode, i to o svom trošku, na fizikalne terpije , a dolazi i terapeut kod njih kući. Rađeni su i dva tretmana matičnim ćelijama – jedan trećeg marta, a drugi 28. avgusta pve godine.

- Preko Fondacije, za sledeću se pripremimo, čekamo šta će lekari reći a sa Indijcem smo se konsultovali i on je rekao da bi je možda trebalo obaviti pred naredni tretman sa njim da bi se nove ćelije prihvatile kako treba. Trebalo bi da je odradimo na proleće naredne godine – navodi Marija.

Kažu oboje da para nikad dosta, jer su im one potrebne i za psihologa, defektologa... Samo jedan fizioterapeut nas košta 250.000 dinara mesečno.

- Indijac je koštao 2.800 evra. Njegov termin je 350 evra, a ne možeš bez četiri ništa da uradiš – ukazuje Đorđe. A gde su rehabilitacije...

Kada smo ih na kraju posete njihovom domu u Krnjači pitali kakvi su im planovi i želje za Novu godinu, Marija je nasmejanog lica ali očiju punih suza izrazila nadu: "Da sledeće godine svi zajedno trčimo". I nismo ni imali ni mogli bilo šta da dodamo, osim da ih zagrljimo jako i od srca poželimo svako dobro, jer ovi ljudi samo to i zaslužuju!

Ova predivna porodica zaista dosta svojih troškova sama "servisira" i kako ističu nisu socijalno ugroženi, ali je, ipak, svaka dodatna pomoć dobrodošla. S toga, pozivamo ljude dobre volje da pošalju SMS sadržine 1637 na broj 3030.

(Telegraf.rs)