Vesna je svojim telom sačuvala život bebe tokom bombardovanja, a onda je počela potraga za njenom Marijom
Posle kraće bolestu u Vranju je preminula Vesna Stojković (55), koja je ostala bez obe noge, od posledica ranjavanja prilikom bombardovanja kada je, herojski, svojim telom zaštitila ćerku Mariju koja je tada imala samo 1.5 godinu.
Kako je Telegraf ranije pisao, 1999. godina bila je ona koja je Vesni zauvek promenila život. U rukama je nosila ćerku kada je začula jaku detonaciju. Vesna je hrabro svojim telom zaštitila bebu. Našla se na zemlji, a geleri su joj isekli noge.
- Nisam znala da li ću levo, desno, da bežim... Kako je pala prva bomba, samo sam mislila kako dete da spasim. Bacila sam se da je zaštitim svojim telom, a mene je odbacila detonacija, poletela sam. Ona na jednu stranu, ja na drugu - pričala je Vesna.
Kako je kazala, čovek koji je bio na glavnoj kapiji, rezervista, video je šta se desilo. Čuo je vapaj, jer je Vesna dozivala da joj spasi dete.
- U tom trenutku videla sam kako čovek trči, prelazi ulicu. U jednoj ruci drži pušku, u drugoj moje dete i beži. Ostala sam ležeći sve dok se nije završilo dejstvo bombardovanja kasarne - prepričala je svojevremeno Vesna za Telegraf.rs
Kako je ranije govorila za naš portal, smatrala je da nikada neće zaboraviti trenutak kada su je odveli u bolnicu, a ona nije znala gde joj je ćerka.
- Imala sam nekoliko gelera u nogama, sedam slomljenih rebara i tri pršljena. Sve vreme sam razmišljala gde mi je dete, a videla sam da joj je glavica povređena, i ja sam imala unutrašnje krvarenje. Brinuli su o meni u bolnici, a ja sam tražila da me puste napolje, da nađem svoje dete - prisećala se Vesna.
Kaže i kako su je lekari u ubeđivanju da ostane "malo slagali". Tražili su način da je odvrate od ideje da napusti bolnicu. Ipak, izašla je na svoju odgovornost.
- Palac mi je ušiven, sastavljen. Imala sam iscepanu plućnu maramicu od siline udara, ali nisam htela da ležim u bolnici. Dete nije bilo sa mnom. Bilo mi je na pameti da li su ona i taj čovek uopšte živi. Insistirala sam da me puste. Ubeđivanje je trajalo. Malo su me slagali: "Čuli smo da je dete dobro. Morate da ostanete, imate unutrašnje krvarenje". Međutim, niko nije mogao da me ubedi u to. Našli su prevoz, odvezli me kući, sišli u podrum, deteta nema - prepričava šta ju je sve zadesilo, dodajući poslednji stres.
Kako se ispostavilo, njena Marija je nađena kasno popodne. Čovek koji ju je spasio bio je povređen i zamolio je neku ženu koja se sakrila od bombe da je prihvati, pa ju je ona dala nekom drugom. Nošena je od ruke do ruke, a to je sve Vesna kasnije saznala iz priče. Vesnina majka tragala je za detetom ceo dan.
Međutim, u detonaciji je povređena ne samo mama, već i ćerka. Šesnaestomesečna Marija je zadobila povredu glave.
- Kad se završilo bombardovanje krenula sam da je lečim, do njene 11. godine. Meni je mnogo bilo bitno da dete izlečim, a nisam obraćala pažnju na to da li se nešto dešava sa mnom - ispričala je za Telegraf.rs dodajući da nije imala dilemu šta je prioritet.
Kasnije, Vesna se hrabro suočila i sa brojnim zdravstvenim komplikacijama, kao i podmuklom bolešću, ali sve vreme nije gubila svoj fokus. Zapravo, bio je snažan - još snažniji!
- Sanjam da unukica i ja pravimo prve korake zajedno. Da joj pružam ruke, da je uhvatim kad krene da pada i da joj pomažem da ustane - kroz suze je pričala Vesna, a danas ipak Srbija plače za neverovatno hrabrom ženom jer je bolest bila jača.
(Telegraf.rs)