Ušli smo u carstvo džinovskih ptica u Srbiji: Ljudi ih se plaše, a oni nas čuvaju od OVIH veoma opasnih stvari

Krivudavi meandri Uvačkog jezera svakoga ko ih vidi ostave bez daha i podsete ga kako majka priroda ume da bude velikodušna. Upravo su oni već vekovima unazad dom i specifičnoj vrsti letača - beloglavim supovima, koji su ovo mesto u Srbiji izabrali za svoj dom, i čini se, doneli pravu odluku.

Preporučujemo

Kako bismo iz prve ruke videli kako izgleda kraljevstvo beloglavih supova u Srbiji, uputili smo se ka rezervatu Uvac u blizini Nove Varoši i i uhvatili divne momente sa njima, a uz pomoć divnog domaćina i čuvara ovog rezervata Nedeljka Šekularca koji nas je strpljivo vodio u obilazak. Videli smo gde se supovi hrane, gde gnezde, kako provode svoje dane, ali i kako su stanovnici ovog kraja prihvatili svoje pernate komšije, a gostoprimljivog čuvara ovog nadaleko poznatog srpskog rezervata upitali da li i dalje postoji bojazan od njihovog izumiranja.

Iako je ovim, izgledom impresivnim pticama, priča nam kroz razgovor Nedeljko, pre samo par decenija pretilo nestajanje, beloglavi supovi uspeli su da se izbore i opstanu u surovim i negostoljubivim predelima ovog dela zapadne Srbije, u kojima sada imaju poseban tretman meštana, ali i ljudi koji ih smatraju pravim draguljom i atrakcijom celog ovog područja, pa se tako i njihov broj sada prilično umnožio i broji oko 600 jedinki, priča nam radosno Nedeljko.

Čim smo stigli u ovaj biser Srbije, sve je bilo u duhu zaštitnog znaka ovog mesta - beloglavog supa. Na samom ulazu u rezervat sačekao nas je veliki natpis "Dobrodošli", ukrašen ovim pticama u letu. Da to nisu samo puke reči na papiru, vrlo brzo smo se pored našeg raspoloženog domaćina Nedeljka i njegovog kolege i uverili.

Nakon što smo se privikli na uvačku oštru klimu i opasuljili se u kakvoj se lepoti nalazimo, Nedeljko nas je sproveo do hranilišta beloglavih supova.. Nepristupačan teren nije nas zaustavio, pa smo sa našim vodičem, jedan deo puta prešli peške, jer automobili tuda, kako nam Nedeljko objašnjava, ne prolaze. Došli smo potom do litice na kojoj im brižni radnici rezervata svakodnevno ostavljaju hranu i brinu se da uvek imaju potrebne zalihe. Želeli smo da okom kamere uhvatimo momente njihovog hranjena, ali nam Nedeljko saopštava kako se, kao i većina životinja, i beloglavi supovi plaše ljudi, pa je to gotovo nemoguća misija, naglašava nam on.

Iako ih nismo usnimili u momentima gozbe, beloglavi supovi obletali su sve vreme oko stena koje su se nalazile u našoj blizini, pa su sa prelepim vidikovcem koji nas je sačekao na hranilištu, upotpunjavali divan pejzaž koji nas je okruživao tokom neobično vedrog i prijatnog novembarskog dana. Od tolike prirodne lepote, nismo se ni obazirali na gomilu kostiju koja je ležala na par metara od nas, kao i na neprijatan miris koji se ovim delom Uvca širio.

Imaju osam puta oštriji vid od čoveka

Prema rečima ljubaznog vodiča Nedeljka koji nije časio časa i odmah krenuo sa istorijatom ovog mesta, čemu smo se posebno obradovali, sam rezervat Uvac nastao je, priča nam on, 2006. godine odlukom Vlade Srbije, prvenstveno radi zaštite beloglavog supa, ali i da bi se zaštitile i sačuvale ostale biljne i životinjske vrste koje ovde postoje i koji ima, ponosno će Nedeljko, mnogo.

Kako nam dalje on objašnjava, beloglavi sup je lešinar koji se hrani isključivo uginulim životinjama, i iako sada u svojoj koloniji broje oko 600 jedinki, u jednom periodu prošlog veka beloglavi sup se našao pred jako teškim periodom i izumiranjem, barem kada je o našoj zemlji reč.

"Njihovo nestajanje počelo je nakon Drugog svetskog rata, naročito tokom 50-ih godina. 1971, zahvaljujući entuzijazmu lokalnog stanovništva i ornitolozima sa Biološkog fakulteta, osnovana je klisura reke Uvac. Po beleškama ornitologa koji su se u to vreme bavili proučavanjem supova, bilo je nekih dvadesetak parova. Ipak, tendencija njihovog nestajanja se nastavila. Delom zbog potapanja klisure, delom zbog nestanka hrane, tako da je početkom 1992. godine ovde ostalo svega sedam gnezdućih parova. Dve godine kasnije formirali smo hranilište koje se nalazi ovde pored brane na ovom jezeru i to je restoran za beloglave supove, gde svake godine izbacimo preko 300 tona mesa da bismo ih nahanili. Od tada, pa do danas populacija se povećala i brojimo oko šesto jedinki. Trenutno smo najbrojnija populacija beloglavog supa na Balkanu. U Evropi smo drugi posle španske kolonije", priča nam naš vodič Nedeljko ove lepe vesti tokom prijatnog razgovora dok se spuštamo sa brda na kom se nalazi hranilište i odlazimo na novu, obližnju destinaciju - vožnju čamce, a kako bismo uspeli, kako nam kaže Nedeljko da upotpunimo doživljaj i beloglave supove vidimo i usnimimo izbliza.

I zaista, ugodna i bezbedna vožnja čamcem, kojim je takođe upravljao naš vodič, omogućila nam je da, pored mirnog neba i vode priđemo ovim kraljevskim pticama na najvećom mogućoj blizini i uhvatimo trenutke dok uživaju na obližnjim stenama i obletaju sa jedne na drugu. Mir i spokoj mogao se osetiti u svakoj sekundi, a dok čamcem polako plovimo jezerom, i dalje razgovaramo sa Nedeljkom koji nastavlja da nam predočava ono što smo mogli i naslutiti - koliko smo zaista srećni što su beloglavi supovi izabrali baš našu zemlju kao svoj dom ovde na Balkanu.

U priči saznajemo koliko su ove ptice zapravo specifične životinje, i tokom mirne plovidbe na jezeru, dok smo njegovi jedini posetioci, Nedeljko nam govori šta je ono što je posebno impresivno kod ovih perjatih letača. Kako Nedeljko ističe, beloglavi supovi imaju osam puta oštriji vid od čoveka, a uginulu životinju ili zeca mogu da uoče sa čak tri kilometra visine.

"Kada krenu u potragu za hranom naprave takozvani "češalj", nalaze se udaljeni jedan od drugog i komuniciraju čulom vida. Još karakteristično za njih je i to da su najbolji letači i da imaju raspon krila od 2.40 do 2.80 metara. Dužina tela im je od 95 do 110 centimetara, a mogu da dostignu i do 8.5 kilograma težine. Ono po čemu možemo razlikovati odrasle jedinke od mladunaca je po boji kljuna. Odrasli sup ima kljun bledo žute boje, dok je on kod mladunčeta tamne boje. Takođe, razlikuju se i po grivici oko vrata. Kod mladunaca je ona tamne boje, a kod odraslih primeraka, odnosno, kako ptica počinje da stari, tako i grivica počinje da bledi", priča nam detaljno Nedeljko.

Sup odleteo do Jemena, na put od 3.000 km

Ipak, kako nam vodič kaže, kao i kod ljudi, i beloglavi supovi u tinejdžerskim danima imaju svoje "bubice", pa je to period kada su najnemirniji i umeju da odlutaju čak i do drugih država.

"Najdalje je bilo kada nam je sup odleteo do Jemena, na put 3.000 kilometara dalek. Zatim, leteli su još do Poljske, Izraela, Iraka, Turske, Sirije", priča nam naš vodič i objašnjava da podatke o pređenim kilometrima i svim državama koje su beloglavi supovi posetili imaju usled njihovog obeležavanja, te da godišnje markiraju između 20 do 30 mladunaca.

"To se radi tako što dođu ornitolozi i alpinisti koji zajedno sa čuvarima rezervata dođu ispred gnezda. Onda se alpinista popne gore do gnezda, uzme mladunče i onda se ono obeležava. Stavljaju im se dva prstena na nogama, jedan je plastični, drugi je metalni i stavlja se markica", detaljno nam objašnjava čuvar Nedeljko.

I dok ih gledamo, snimamo i fotografišemo kako graciozno obletaju nebo i sa bezbedne udaljenosti nas posmatraju dok im se divimo, dok, tu i tamo zastanu na jednoj od mnogobrojnih krivudavih stena, Nedeljko nam govori kako impresivna brojka od 600 beloglavih supova, koliko danas broji rezervat Uvac, nije došla sama od sebe, već da je rezultat velikog rada i napora čitave ove zajednice, države, prirodnjaka i entuzijasta, čijim zalaganjem su stvoreni uslovi da se oni ovde razmnožavaju, žive i budu bezbedni od prirodnih, ali i ljudskih faktora. U nastavku razgovora, on nam objašnjava o čemu je zapravo reč i sa kakvim su se sve problemima na tom putu susretali.

"Beloglavi supovi bili su ugrožena vrsta 50-ih godina, jednim delom i zbog stanovništva. Dosta ljudi nije bilo edukovano i oni su ih u tom periodu ubijali zato što su ih mešali sa surim orlom i mislili su da može da im odnese jagnje ili ovcu. Međutim, kada je nastao rezervat i zahvaljujući ornitolozima vršena je edukacija lokalnog stanovništva i tada su otkrili da su im oni zapravo prijatelji. Šta to znači? Pa, beloglavi supovi su lešinari i sprečavaju širenje zaraza i epidemija. Kada imate neku uginulu životinju, oni je pojedu, recikliraju, sprečavaju širenje bakterija. Priroda je napravila ceo proces prirodne reciklaže od kože, mesa, kostiju", objašnjava nam čuvar Šekularac.

Koje sve opasnosti vrebaju beloglave supove?

Pored needukovanih ljudi koji su nekada pretili da ugroze ovu vrstu ptica koja se nastanila u Srbiji, Nedeljko nam, a nakon što smo napustili čamac i stupili na jako tlo, govori da su tu i drugi faktori zbog kojih i danas, kada se može reći da imamo pozamašan broj beloglavih supova u Srbiji, o njima moraju da vode posebno računa. I dok se okrećemo oko sebe i u neverici slušamo Nedeljka o mogućim opasnostima koje se nalaze na ovom mirnom, tihom i čistim vazduhom okupanom mestu, naš vodič nam objašnjava o čemu je reč.

"Imali smo nedavno situaciju kada smo jednog beloglavog supa izgubili kada je udario u dalekovod i nastradao. Takođe, njima je velika smrtnost u prvoj godini. Pored toga, dešava se i da nekim parovima ne uspe da izlegu jaje, da ono propadne, pa tako te godine nemaju izlegnuće", priča nam Nedeljko.

Nakon što smo se ponovo našli, u pratnji vodiča, na još jednom obližnjem vidikovcu sa kog se kao na dlanu moglo videti Zlatarsko jezero, nestvarno ispresecani meandri i beloglavi supovi koji su se u daljini gde-gde uočavali, nismo mogli a da ne primetimo kako pored beloglavih supova, divlja priroda ovog kraja može biti stanište i drugih životinjskih vrsta. Nedeljko nam je potom potvrdio naše slutnje i istakao kako pored beloglavog supa, koji je svakako glavna atrakcija ovog kraja, u rezervatu Uvac broje još 225 vrsta ptica, dok su, takođe, prisutne i krupnije životinje poput mrkog medveda, vukova, divlje svinje, srne, lisice, kune, te da svi oni zajedno žive u miru i tako stvaraju pravi prirodnjački raj koji se prostire na, priča nam Nedeljko, 11.845 hektara.

Kako se naše putovanje u čuvenom rezervatu Uvac približavalo kraju, i kada smo već imali dovoljno znanja da istinski počnemo da poštujemo i volimo beloglave supove, ne samo zbog njihove nesvakidašnje pojave, već i zbog, kako smo u priči toga dana čuli, njihove bitne uloge koju imaju u prirodnom lancu ishrane i očuvanju naše ekologije, priupitali smo znanjem potkovanog Nedeljka da li sada možemo da budemo mirni, odnosno, da li je na priču o izumiranju beloglavih supova u Srbiji nakon toliko vremena, napokon stavljena tačka.

Nedeljko nam je za kraj rekao da, iako su srećni što beloglavih supova u ovom delu Srbije sada ima u velikom broju, oprez i bojazan uvek mora da postji, pa objasnio koliko sama promena stila života ljudi ovog kraja može da utiče na opstanak ovih impresivnih letača.

"Nakon 70-ih godina dosta je stanovništva napustilo svoje domove, ognjišta i imanja, pa su otišli u velike gradove u potrazi za poslom i tako se smanjio stočni fond, tako da je bilo sve manje hrane za beloglave supove koju bi oni mogli da pronađu u prirodi. Zahvaljujući entuzijazmu lokalnog stanovništva, biologa i ornitologa sa Biološkog fakulteta, sprečeno je njihovo izumiranje", zaključuje u razgovoru čuvar Rezervata Uvac, Nedeljko Šekularac i navodi kako je još jedna bitna karakteristika koja ove lešinare izdvaja i po čemu su jako posebni i ta da jedan beloglavi sup ima jednog parnera tokom celog života, pa ukoliko ženka ii mužjak uginu, oni ostaju sami do kraja života i ne traže narednog partnera. Ovo je, ujedno, još jedan od razloga zašto ih, objašnjava nam čuvar Nedeljko na kraju razgovora, ima tako malo i zašto je očuvanje svake jedinke od velikog značaja za sve one koji su svesni njihove važnosti u ekosistemu.

Pošto smo se zahvalili Nedeljku na neverovatnom danu koji smo proveli u, sada smo sa sigurnošću mogli da kažemo, jednom od najlepših mesta u našoj zemlji, i naš vodič koji nam je bio od velike pomoći toga dana, i on nama uzvraća zahvalnost na poseti i interesovanju i poziva nas da ponovo posetimo rezervat kada otopli, jer, kako kaže, iako je i tokom zime lep, Uvac je tokom leta, prča nam on, posebno očaravajuć. Mogli smo samo da mu obećamo da će tako sigurno i biti, a opijeni svim pejzažima, darovima majke prirode, kao i gostoprimljivim ljudima koje smo tog dana videli i upoznali.

I da, ne brinite, beloglavi supovi se divno provode u Srbiji, a na priču o njihovom nestajanju sada možemo da gledamo samo kao na daleku i ružnu prošlost.

(Telegraf.rs)