Žao mi je što tata nije tu da vidi naše petice: Jeleni umro muž, a njihovo 4 dece sada su šampioni

Ne podeli svima život iste karte. Neki u toj lutriji, čini se, baš uopšte nemaju sreće, ali su zato izvrsni igrači, tako da i u najgoroj podeli umeju da pobede. E to vam je priča o Jeleni Hadži-Purić, mami četvoro dece iz Beograda koja je rano ostala bez muža, a uspela sama da podigne šampione.

- Samo prošle godine, oni su osvojili prve nagrade na državnim takmičenjima iz fizike, geografije, astrofizike, teorije muzike i solfeđa.... - priča Jelena, pa nastavlja niz, da ispoštuje svako dete u uspehu koji je postigao:

Preporučujemo

- Zatim iz informatičkog i računarskog načina razmišljanja, takmičenja u pisanju istraživačkih radova, takmičenja talentovanih učenika osnovnih škola po nastavnim predmetima i naučnim disciplinama (matematika), uz mnoštvo drugih i trećih državnih nagrada. Ukupno su samo prošle školske godine osvojili 37 državnih, okružnih i opštinskih nagrada iz 10 predmeta: fizika, geografija, matematika, hemija, informatika, srpski jezik i književnost, engleski jezik, istorija, astronomija, biologija - priča nam u dahu mama četvoro genijalne dece Vasilija, Jovanu, Iliju i Stefana. Zanimalo nas je, onako ljudski, koliko je teško boriti se sa svim izazovima svakodnevice u ovo "ludo" vreme, pa još sa četvoro dece i tom sticajem okolnosti, sam.

Mamini pomagači i učitelji života

- Hvala Bogu što mi je omogućio da budem majka četvoro divne dece. Moja deca su veoma samostalna i jednostavna, što je od velike pomoći s obzirom na to da moj posao zahteva da analiziram i kreiram brojne skripte i programske aplikacije, odgovorim na brojne e- mailove tokom dana. Кada sam kod kuće, volim da smišljam nove recepte sa decom i učim ih kako da se snalaze u kuhinji – to mi donosi spokoj, jer znam da umeju da brinu o sebi i drugima. Istovremeno, veoma sam srećna što je došlo vreme kada ja mogu da učim od njih, bilo kroz njihove ideje, znanja ili životne stavove. Uprkos svim izazovima, naša porodica je moje najveće bogatstvo i izvor snage - s ponosom ističe ova profesorka matematike i informatike.

Da, to je taj posao koji od nje zateva veliku koncentraciju i posvećenost. Kad nam je ispričala šta sve ta profesija zahteva od nje, dodatno smo bili u neverici kako sve postiže.

- Pred kraj srednje škole sam počela honorarno da radim u IT odeljenjima, željna da steknem važna strukovna znanja i veštine iz računarstva i informatike. Danas radim više poslova u zemlji i van, kako bih obezbedila finansijsku stabilnost porodici, što je nažalost, postala neophodnost u našem vremenu. Neki dani su toliko ispunjeni obavezama da mi je teško i da nabrojim sve poslove koje sam završila. Međutim, to što radim na različitim mestima daje mi raznolika iskustva i mogućnost da pomognem mnogima - priča nam Jelena.

I onda shvatamo onu dobro poznatu stvar svim brižnim mamama - za svoju decu ti ništa nije teško da učiniš i podneseš!

Malo osvajaju medalje malo prave mafine

Tu ljubav, posvećenost, brigu sedamnaestogodišnji Vasilije, petnaestogodišnja Jovana, četrnaestogodišnji Ilija i najmlađi, devetogodišnji Stefan - vraćaju joj na najlepši način. Njihovo "hvala mama" ogleda se pre svega u tome što su zdava i dobra deca, a o uspešnosti u tako mlađanim godinama  - da ne pričamo. Teško je i izbrojati one silne medalje sa početka priče, a možemo samo da predpostavimo koliko je teško bilo, moderno govoreći, "izhendlovati" sve to.

- Na primer, ovog leta najstariji sin Vasilije je bio odsutan 15 dana, jer je boravio na Međunarodnoj olimpijadi iz astrofizike u Brazilu dok sam u isto vreme ja kao član Međunarodnog komiteta Evropske olimpijade iz informatike boravila u Кišinjevu. Bio je izolovan u tzv. karantinu 8 dana bez mogućnosti da koristi bilo koji uređaj za komunikaciju sa nama. Ne mogu da Vam opišem koliko posla zahteva učestvovanje u žiriju međunarodne olimpijade iz informatike, a naročito ako pri tome Vam jedno dete boravi u Južnoj Americi, daleko od Vas - priznaje nam ova "super-mama".

E tu dolazimo do pitanja, koliko su joj deca generalno podrška u svakodnevnim aktivnostima, odnosno obavezama.

- Moram da pohvalim odličnu kuvaricu, moju ćerku Jovanu i dva izuzetno vredna momka Iliju i Stefana koji su tih dana slušali staru baku koja ih je čuvala i podržavala - uz osmeh nam priča gospođa Hadži-Purić o danima kad je Vasilije bio u dalekom Brazilu gde je na najbolji mogući način predstavljao našu zemlju.

Na to se nadovezuje Stefan.

- I nije nam bilo toliko teško kada mama i Vasilije nisu bili tu. Sve dok nam naša seka Jovana pravi čokoladne mafine i tortu sa bananama.

Ilija, kao i većina dece, ispriča i po koji detalj više.

- Naša baka ima mnogo prijateljica. Mi smo im obećali da će one besplatno dolaziti kod nas na časove korišćenja računara i telefona ili elektronskog plaćanja računa, zato što su nam pomogle da naučimo da plivamo i igramo jamb - otkriva nam svoj "poslovni dil" sa bakinim prijateljicama ovaj simpatični tinejdžer.

Pre 8 godina ostali bez tate i sazreli preko noći

Kao što se da primetiti, u priči nigde nema jedne osobe - tate. Kako nam reče Jelena, život ih nije mazio, jer je njen suprug preminuo pre osam godina, ali je uprkos tome ova porodica ostala snažna i složna.

- Moj suprug je preminuo od raka, ostavivši za sobom veoma težak period pun patnji, neizvesnosti, vere i nade koja se, nažalost, završila smrtonosnim ishodom. Deca su se u tim danima, iako mala, pokazala izuzetno snažnim i zrelim, naučivši mnogo o stvarima za koje ni odrasli često nisu spremni. Postali su upućeni u pojmove kao što su tumor markeri, kancer i biohemijske analize, što je tužno, ali je istovremeno doprinelo njihovom razvoju empatije i razumevanja - ističe naša sagovornica.

Kažu ljudi "Čovek je biće koje se na sve navikne", a Jelena upravo tom izrekom objašnjava realno stanje svog života.

A da je bilo lako - nije. Deca su i te kako, bez obzira na to što je mama davala sve od sebe da im odrastanje bez očinske figure učini što boljim i lakšim, osetila tu prazninu. Jelena je svesna da im tata fali, ali, kako kaže njen najmlađi sin - "Neka deca imaju tatu, ali mi imamo našu bakicu".

- Žao mi je što je moj tata preminuo od raka i nije doživeo da me čuje dok sviram klavir ili da podeli radost kada sam osvajala međunarodne medalje iz teorije muzike, solfeđa, informatike, matematike i fizike. Žao mi je što nije bio tu da vidi da sam đak generacije i da imam sve petice u obe škole koje sam završila – i osnovnoj i muzičkoj. Ali upravo ta praznina u mom životu mi je dala snagu i odlučnost da nastavim da se borim i da idem napred - poručuje predivna petnaestogodišnjakinja.

Poruka Jovane (15): U životu moramo biti jaki

Ova učenica specijalnog odeljenja za učenike sa posebnim sposobnostima za matematiku u "Gimnaziji Jovan Jovanović Zmaj" u Novom Sadu već sad ima velike planove za budućnost.

- Završila sam osnovnu muzičku školu "Кosta Manojlović", gde sam dobila diplome "Кornelije Stanković" i "Ljubica Marić" na odseku klavir. Planiram da nastavim da se usavršavam kao pijanista i solo pevač. Pored muzike, želim da napredujem u svim predmetima koji se pojačano izučavaju u mojoj gimnaziji – informatika, matematika, fizika i hemija - u dahu nam otkriva Jovana. Međutim, rečenica koja na najlepši način oslikava njeno lepo vaspitanje jeste: "I naravno, trudiću se da i dalje pomažem mami u svim poslovima oko vođenja domaćinstva i brige o meni i moja tri brata". A koliko je zrela za svoje godine govore njena poruka: "U životu moramo biti jaki, čak i kada nemamo podršku svih članova porodice".

Bili smo fascinirani kad nam je ova mlada dama rekla čime se sve u slobodno vreme bavi.

- Nastojim da uživam u čarima muzike i čitanju knjiga. Volim da sviram klavir, nastupam na priredbama i takmičenjima. Takođe se trudim da što više naučim o snimanju i montiranju video fajlova. Za svoje drugare sam organizovala radionice iz šaha i informatike. Uživam u druženju s prijateljima širom sveta i vežbanju engleskog, kineskog i ruskog jezika - priča Jelenino jedino žensko čedo u dahu, kao da je to "sitnica" sve.

Dakle, Jovana je trenutno učenica pomenute novosadske škole, a muzičku je ranije završila. Upitasmo mama Jelenu za obrazovanje ostale dece.

- Moja deca idu u različite škole, i svaka od njih je prepoznatljiva po izuzetnim uspesima. Vasilije je učenik trećeg razreda Matematičke gimnazije, Ilija Hadži-Purić je u osmom razredu, a najmlađi, Stefan, učenik je četvrtog razreda Osnovne škole "Branko Radičević" u Zemunu - priča nam naša sagovornica.

Deca sa stotinu nagrada

Ona ističe da su se njena deca tokom školovanja uspešno takmičila iz svih školskih predmeta, a dodatno su pohađali i sekcije i uspešno završili i muzičku školu.

- Zajedno imaju više od 100 nagrada na takmičenjima iz zvaničnog kalendara i još mnogo nagrada na različtim konkursima koji cene njihove umetničke i sportske sklonosti. Svi uspesi su rezultat njihove vrednoće i podrške koju su dobili od svojih dobrih profesora, koji su im pružali smernice i ohrabrenje - naglašava Jelena ponosno.

Zanimljivo je, kaže, da su i Vasilije i Jovana proglašeni učenicima generacije, a kada je vršeno bodovanje za tu titulu, morali smo nositi čitave kutije sa diplomama.

- Njihovi uspesi su za nas kao porodica ogroman ponos i izvor inspiracije. S druge strane, deca se truda da slobodno vreme što više provode napolju i veoma vole da voze biciklo do Dunava i igraju se sa drugarima - ukazuje Jelena na zdravo odrastanje svoja četiri genijalca.

Negde na tom putu usavršavanja talenata, ova deca su se srela i sa košarkaškom legendom ali i velikim filantropom - Vladom Divcem i izuzetno su ponosni što su imali prilike sa njim da odmere snage na sportskom terenu.

Putujući karavan znanja

Koliko su četvoro Hadži-Purića brilijantna deca, govore i gradovi i zemlje gde su stigli putem svojih talenata i znanja. Naime, samo tokom prošle, priča Jelena, oni su obišli uzduž i popreko Srbiju, jer su se takmičenja održavala u Požarevcu, Valjevu, Jagodini, Кruševcu, Pančevu, Čačak, Sremskim Кarlovcima, Vranju, Кraljevu, Кragujevcu, Novom Sadu... Dodatno, Vasilije je bio u Brazilu, Rio de Žaneiru na međunarodnoj olimpijadi iz astronomije i astrofizike (MOAA).

- S obzirom da sam tek završio 2. razred gimnazije, mogu da kažem da kada se osvrnem na sva putovanja i međunarodna takmičenja, ovo je bilo jedno od najboljih iskustava u mom životu - ozarenog lica ističe Vasilije.

Kako nam je objasnila njegova mama, takmičenje je veoma zahtevno, jer se sastoji iz više delova i zahteva poznavanje teorije, rešavanje zadataka, dobro vladanje teleskopom i poznavanje tehnika mašinskog učenja i analitike kako bi se obradili podaci dobijeni nakon noćnog osmatranja neba i boravka u planetarijumu.

- Pored izazovnih takmičarskih zadataka, imali smo priliku da upoznamo kulturu i lepote Rio de Žaneira. Posetili smo spomenik Hrista Spasitelja, koji je ostavio snažan utisak na sve nas - priča sa oduševljenjem gospođa Hadži-Purić, koja je, razume se, bila pratnja svoj maloletnog sina na ovom dalekom putovanju.

Vasilije je prepun utisaka iz Brazila, posebno novim prijateljstvima.

- Družili smo se sa timovima iz Švedske, Кolumbije, Paragvaja, Slovenije, Norveške, Švajcarske, razmenjujući ideje i iskustva. Ako bih morao da sažmem utisak sa ove olimpijade u jednoj rečenici, rekao bih da je to bilo neverovatno takmičenje koje nam je omogućilo da se povežemo sa mladim ljudima iz celog sveta, stvarajući prijateljstva i učeći jedni od drugih - rekla je naša sagovornica.

Oslonac u veri, orden u rukama  

Na putu postizanja uspeha, pored pojedinačne pomoći poput pomentog Divca, Hadži-Purući su srećni što konstantnu podršku imaju u Verskom dobrotvornom starateljstu (VDS), koje pomaže višedetne i jednoroditeljske porodice, a vezano je za Arhiepiskopiju beogradsko- karlovačku.

- Oni se zaista drže načela: Da nam se ne dosadi činiti dobra dela. Dodatno, VDS je pomogao deci da sklope značajna prijateljstva sa decom iz drugih višedetnih porodica, te su učestvovali u radionicama i kampovima Centra za život i tako se trudili da doprinesu zajednici i steknu nove veštine. Dodatno, Zadužbina Sime Igumanov nastavlja tradiciju našeg dobrotvora Sime Andrejevića Igumanova i posebnu pažnju poklanja brizi o višedetnim i jednoroditeljskim porpdicama - ističe Jelena.

Da vera vrlo značajnu ulogu u njihovom životu govori i to što su mlađani Hadži-Purići članovi zajednice pri Hramu Svetog Jovana Šangajskog u naselju Šangaj. Jelena je, inače, za to kako gaji i vaspitava svoju decu dobila Orden majke Angeline. U obrazloženju je, između ostalog, pisalo da je "gospođa Jelena ujedno i otac i majka svojoj deci, da ih uči svim vrednostima kako onima bitnim za ovozemaljsko napredovanje, da su oni i više od izuzetnih učenika"

I mnogo šta je pohvalno rečeno o ovoj divnoj ženi i njenoj deci, ali zaključimo ovu priču sledećim: "Mnogo toga bi se moglo reći o ovoj snažnoj porodici ali je dovoljno reći i poželeti da ih Gospod uvek čuva i štiti na njihovom putu a da njihov put uvek bude Put Istine, Put Božiji". Ima li lepše želje za bilo koju verujuću osobu? Ima li lepšeg komplimenta za jednu majku, koja je sticajem tužnih okolnosti, svojoj čeljadi morala biti i mama i tata, nego kad joj neko na ovako nežan i duhovačan način zapravo poruči: "Jelena, uspela si!" Bravo!

(Telegraf.rs)