Ko je bila lepa Zone? Cela Srbija zna njenu ljubavnu priču, ali ne i tajnu njenog porekla

Sezona praznika otvara se sa danom Primirja, a svi znamo da praznični dani ne mogu da prođu bez dobrih starih filmova na televiziji. Porodice u Srbiji okupljaju se nakon ručka i gledaju neke od kultnih ostvarenja, a vrlo često se tu nađu i popularni filmovi Zdravka Šotre poput "Ivkove slave", "Pljačka trećeg rajha" i naravno "Zona Zamfirova".

I mada mnogi obožavaju ljubavnu priču lepe Zone i snalažljivog Maneta, malo ko zna da je za ovo remek delo srpske kinematografije i književnosti "odgovoran" Branislav Nušić, te da je lepa Zona zaista i postojala. Mada o njenom životu postoje dve različite priče i verzije. U jednoj priči Zone je zapravo Zojica iz Niša, dok u drugoj Zone dolazi kao Jevrosima iz Prištine.

Preporučujemo

Prema jednoj verziji Stevan Sremac ovekovečio je priču o ljubavi mlade Zone i Maneta u svom romanu "Zona Zamfirova", a iako je priča zasnovana na istinitim događajima, kraj je malo promenio i radnju premestio u svoj Niš, kao uslugu dobrom prijatelju Branislavu Nušiću, koji je 1895. godine bio konzul u Prištini.

Nušić se u ovom gradu družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem 13 dece, među kojima je bila Jevrosima. Otac ju je iz milošte zvao Zona.

- Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko. Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima. Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala. Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana. Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori:

- Zar da dam moje dete za tvojega sina? Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je "pucala" ova bruka po Prištini - pisao je Nušić o ovom događaju, koji je kasnije prepričao Sremcu tokom lepe večernje šetnje na Kalemegdanu.

- Slušajući Nušićevo pričanje Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži-Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: "Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati". Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša - napisao je novinar "Politike" i vrsni poznavalac dela Stevana Sremca, Kosta Dimitrijević.

Sremac je na priči o Zone i Manetu radio punih pet godina, a kraj priče je promenio. I dok u njegovoj priči Zone i Mane uživaju bračnu sreću, u stvarnom životu oni nikada nisu završili zajedno, a Zone, odnosno Jevrosima Klijametović, umrla je u Beogradu u dubokoj starosti.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića. Mladi supružnici Aleksa i Zona preselili su se odmah u Prizren gde su izrodili tri sina i dve kćeri Dimitrija, Savu, Milku, Krstu i Danicu. Aleksa je 1913, prilikom pobune Albanaca nastradao. Zona je, zatim, sa porodicom prešla u Uroševac, a za vreme okupacije 1943. došla je u Beograd. Prvo se nastanila u Resniku, pa na Zvezdari, i na kraju u 27. marta.

Istina o Sremčevoj "Zoni Zamfirovoj" nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem 19. veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra, u proleće 1952. ispričala sve. Zatim je pozvao Mišu Markovića, publicistu, da zapiše celu priču i sačuva je za buduća pokolenja.

Druga verzija govori o tome da je Zona ipak lik iz Niša, i da je Sremac nju i njenog supruga Ganeta, upoznao kao bračni par. Priča se da je Stevan Sremac često sedeo pod lipom omiljene kafane "Marger" u neposrednoj blizini Saborne crkve u Nišu... Imao je svoj sto, svoju čašu omiljenog vina, posmatrao prolaznike, slušao razgovore, šale i psovke i često zapisivao.

O tome svedoči arhitekta iz Beograda, dr Draganom Milovanović, koja kaže da je čukununuka Zone Zamfirove.

- Sremčeva priča nije o svađi očeva i mržnji porodica. To je priča o ljubavi i dertu, o pomalo uobraženoj "višoj klasi", koja još ne shvata da njeno vreme ističe, o duelu između dva muškarca, budućeg tasta i zeta, o dvoje mladih čija je ljubav bila jača od prkosnog "dizanja gazdinskih noseva" i prirodne sujete mladog uspešnog muškarca - ovako je pre nekoliko godina počela priču za Telegraf Dragana dodajući da porodično sećanje "okrivljuje" samog čorbadži Smiljana da je pred kraj života ispripovedao Sremcu autentičnu verziju događaja koji je potresao njegovu porodicu 1870. i 1871., a čiji su akteri bili sedamnaestogodišnja Zojica (1853-1884) i tridesetdvogodišnji Gane (1838-1902).

- Po priči hadži Smiljana, Gane (Mane) stigao je iz sićevačkog sela Bandzareva kada je imao 15 godina, i zaposlio se kod njega, veleposednika čije su se stotine hektara vinograda prostirale prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu. Zojica je bila njihova jedina ćerka, imali su samo još jednog sina i veoma se pazilo na njeno obrazovanje. Sva hrašćanska deca, pa i ženska čiji su roditelji to mogli da priušte, išla su u grčke, a kasnije i u nemačke škole i sasvim je logično što hadži Smiljane nije bio zadovoljan staleškom razlikom između njegove ćerke i Ganeta - objašnjava Dragana dodajući da je kako to obično biva, pokušaj porodice da razdvoji mlade propao i samo još više zbližio zaljubljene.

- Ostala je tajna da li je Gane odista oteo Zojicu, da li je ona pobegla ili je ta otmica simulirana, kao kod Sremca. Ali činjenica je da je na kraju porodica jednostavno pristala na brak, i sve se završilo srećno, baš kao u Sremčevoj "Zoni". Zojica se udala za Ganeta koji je svom prezimenu Jovanović dodao i Hadži Smiljanić, a tast mu je zauzvrat dao da se stara o njegovom već ogromnom imanju i trgovini koja je bila u začetku. Onako sposoban, Gane je od dobijenog imetka napravio "pravo čudo" - između ostalog i ciglanu, trgovinu na malo i veliko, banku - s ponosom priča Dragana o svom čukundedi.

Nažalost, bračna sreća dvoje zaljubljenih nije dugo trajala.

- Bili su svega 14 godina u braku kada je Zojica umrla.Bilo je to nakon rođenja sina Dragutina... Iscrpljena sedmim porođajem i potresena vešću o smrti svog jedinog brata Zojče je preminula. Gane se kasnije ponovo oženio i dobio još pet sinova, a njihovi brojni potomci sada žive u Nišu, Paraćinu, Kragujevcu, Beogradu, Novom Sadu i Parizu. U bombardovanju u Drugom svetskom ratu stradala je grobnica u kojoj su sva tri glavna aktera ove priče počivala, pa i Zojče - sa setom objašnjava Milovanovićeva dodajući:

Kako tada nije bio običaj, bar u ovim južnijim krajevima tek oslobođene Srbije od turske vlasti da se na nadgrobne spomenike stavljaju slike, a nije bila ni moda da se ljudi mnogo slikaju što je doneo zapadni duh koji je počeo da prožima Balkan, porodica Ganeta Jovanovića ostala je bez slike njegove voljene Zojice. Kažu da je na nju ličila njena unuka Zojica koja je i dobila ime po rano preminuloj baki, dok je njeno prvo dete i majka mlađe Zojice - Katarina bila "pljunuti" otac Gane (Mane) - ispričala je Dragana, koja tvrdi da je Sremac napisao priču 1890. godine, pet godina pre nego što je od Nušića čuo priču o Jefrosimi, jer je sam poznavao aktere ove niške romanse.

Kao dokaz tome, Dragana je otkrila i jednu anegdotu.

- U Niš je u to doba s predstavom "Zona Zamfirova" stiglo i čuveno "Čvrgino putujuće pozorište". Mnogobrojna porodica tada već mrtvih Ganeta i Zojice zakupila je čitav prvi red, ali se jedan od Ganetovih sinova iz drugog braka našao uvređenim zbog načina na koji mu je opisan otac. Pošto se nije znalo da li je takve sramne otmice bilo ili nije, on je smatrao da se ovakvom interpretacijom vređa lik Ganeta koji je "nedostojno postupio prema ženi koju voli". Tražio je da se predstava odmah prekine! Uzalud ga je Zojičina unuka Anđa Dimitrijević molila da se smiri... Naposletku je doveo policiju, zabranio predstavu i proterao glumce iz grada, obrazlažući da je to bruka za porodicu jer "ceo Niš zna o kome se radi"! - rekla je i zaključila:

- Neka se zna da ne želim da arbitriram ko je bila prava inspiracija za Sremca, on je pisac, i to je više posao za književne istoričare. Ono što znam jeste da se Stevan Sremac družio s mojom porodicom, kao i da me majka svojevremeno nije uzalud ispratila na studije u Beograd rečima: "Sve su žene u našoj porodici bile pomalo besne... Ali, zapamti pomalo i u granicama pristojnosti"!

(Telegraf.rs)