Albansko pleme slavilo Svetog Nikolu, a puna trpeza nije ono što crkva nalaže: Etnograf o slavama i običajima

“Srećna slava domaćine” i ove godine će se čuti širom Srbije negde od Svete Petke do Đurđevdana. Iz toplih domova dopiraće će miris sarmi, kolača, pečenja, ruske salate, a odzvanjaće i "kucanje" čašama kad slavljenik nazdravlja sa svojim gostima. Od podneva pa do večeri porodici koja slavi dolaziće familija, kumovi, prijatelji, komšije. Uz dobru hranu ali i piće razviće se žamor u kući, prepleten smehom, neretko i pesmom, a razgovori će varirati od recepta za slani rolat, recimo, do političkih, konflitnih, tema. I obično kod ovog poslednjeg, tradicionalno, ova svetkovina se pretvara u nešto što ne treba. I to baš tu ispred sveće, vina, kolača i žita. Treba li sve ovo ovako, naveliko, naširoko i u principu ne mnogo različito od bilo koje druge proslave, ili slavljenje zaštitnika jednog doma, upravo u osnovi jesu pomenuta četiri elementa a sve drugo može i ne mora.

Hajde prvo da definišemo pojam "slave" da bi razumeli srž priče. Dakle, slavljenje sveca, odnosno zaštitnika jedne porodice, jedinstven je srpski religijski običaj koji se možda i najduže od svih održao. Datira još iz vremena opšteg napuštanja paganstva i pojedinačnih paganstava koje je u davnim vremenima svaka kuća imala. Slave je domaćinstvima birao svetitelj Srpske pravoslavne crkve. Slavljenje je poštovanje svog zaštitnika, crkve, predaka i sbe samih, odnosno potomaka.

Preporučujemo

Pojam "krsna slava" prvi put je upotrebljen je u Ohridu u 11. veku, tačnije 1018. godine. Taj pomenuti svetitelj je bio niko drugi do Sveti Sava, pri srpski arhiepiskop SPC. On je ta "sveta ruka" koja je ljude sa paganstva povela ka božačkim idolima. I upravo tada propisani crkveni obred ostao je do dana današnjih, uz poneku izmenu koju je napravio mitropolit srpski Mihailo 1962. godine.

Nekih vek i po ranije čuveni prosvetitelji Ćirilo i Metodije prilikom pokrštavanja paganskih plemena nudili su ljudima da izaberu hrišćanske sveće umesto dotadašnjih kućnih božanstava. Tim činom dobijali su svog zaštitnika pred Bogom, i to svojih porodica, domova, porodica. Svetac je štitio i čitava bratstva, plemena, sela, gradove, čitave oblasti, kao i verske hramove.

Inače, to što rekosmo, da se slava u Srba slavi od jeseni do proleća ima veze sa tim što u tom periodu domaćini imaju manje obaveza sa stokom odnosno na poljima.

Ako vas zanima zašto baš za sledeće slave kažemo da su najčešće kod nas, to je zato što u vreme pokrštavanja paganaca prosto nije bilo "stotinak" svetaca kao danas. Tako da se smatra da su glavni sveci: Sveta Paraskeva (Sveta Petka, 27. oktobra, Sveti Dimitrije (Mitrovdan, 8. novembra), Sveti Arhangel Mihajlo (Aranđelovdan, 21. novembra), Sveti Nikola (Nikoljdan, 19. decembra), Sveti Jovan Krstitelj (Jovanjdan, 20. januara) i Sveti georgije (Đuđevdan, 6. maja).

Slavljenje slave, ovako kako ga mi znamo, tipično je samo za Srbe, dok ostali pravoslavci nemaju sveca zaštitnika doma, već svoj imendan.

To je onda ne zaštitnik čitave porodice, odnosno doma, nego posebno jednog vernika.

Slava je nešto što se prenosi sa oca na sina ili na neudatu ćerku (ako u kući nema muških potomaka), a onošto mnoge buni jeste, da li do prenošenja slave dolazi tek pošto domaćin napusti ovozemaljski svet? Uz dozvolu parohijskog sveštenika, to nije neophodno, te sinovi recimo, odvojeno u svojim kućama mogu slaviti slavu i za života oca svog.

Mnogima je sinonim, pomalo i posprdan, za one koji slave više od jednog dana - "Ivkova slava" a zapravo upravo ovo delo Stevana Sremca i prikazuje kako slava treba po pravilu da bude obeležavana. Dakle, tri dana.  Prvi dan, zapravo veče ranije, je podizanje slave, odnosno "povečerje" i  tad se najužem krugu porodice pridruži eventualno kum, "preksrte kolač" režući ga, pomole se, pale sveću, kade kuću tamnjanom. Moramo reći da je tako mahom na selu, dok u gradu najveći brooj vernika samo jedan dan slavi slavu, uglavnom zbog obaveza na poslu. E već drugi i treći dan dolaze ostali gosti. U našem društvu je, gde ima omladinaca, podeljeno ovako – prvi dan odrasli, drugi dečije društvo.

Savetnik Etnografskog muzeja u Beogradu: Istina o slavskom obredu

Kaže se "Sto ljudi-sto čudi" ili u ovom slučaju "sto ljudi - sto varijanti proslavljanje slave", te nas je zanimalo da nam neko kome je u opisu posla upravo proučavanje naroda i njihovih običaja, objasni iz svog ugla i šta je slava, i od kad postoji kod nas i šta ona obavezno jeste a šta možda ne bi morala biti.

Najpre, budući da smo u par navrata istakli da smo unikatni upravo po gastronomski bogatom slavljenju slave, upitali smo Sašu Srećkovića, muzejskog savetnika pri Etnografskom muzeju u Beogradu, da li je to baš tako. I uopšte, ko sve na balkanskim prostorima slavi.

"Što se tiče obeležavanja slave (krsnog imena) to je uglavnom srpska specifičnost, mada ima veoma sličnih verovanja, rituala i sadržaja i kod drugih balkanskih naroda, etničkih i regionalnih zajednica. Na primer, zna se da je albansko pleme Malisori (uglavnom rimokatolici) slavilo slavu Sv.Nikole, a mnoga obeležja tog rituala bila su kao i srpska. Pojedini Bokelji slave slavu takođe. Slavila se slava i u Кonavlima i sl.)", navodi Srećković.

Kad je reč o obilatom slavlju, sem Srba i Balkanaca, ukazuje naš sagovornik, poznato je da i neki kavkaski narodi svoje rituale obeležavaju slično nama, u veselju, pune trpeze, i uz zdravice . To su recimo Gruzini, Oseti, Jermeni...

Zapitali smo se i kad je sve krenulo i odakle uopše ide poreklo tog "obreda". "Hrišćanske svece su Srbi u najvećoj meri preuzeli zahvaljujući delatnosti Svetoga Save, kada su mnoga prethrišćanska božanstva počela da poprimaju obeležja hrišćanskih svetaca. Ako bismo išli dublje u starinu, pre preuzimanja hrišćanstva, slični obredi su postojali kod Starih Slovena i balkanskih starosedelaca, gde je postojao kult predaka i kult mrtvih, slavili su se i antički bogovi. Zatim, Stari Sloveni su takođe svoje pokojne pretke smatrali za božanstva i sl. Postoje mnogo slojeva takvih starih verovanja i danas u našem narodu", kaže Srećković.

S obzirom da nam se čini da zaista nekada u Srba bude preterivanja pri slavljenju, interesovalo nas je da nam naš sagovornik objasni dokle je to stvarno običaj a kad se prelazi glanica.

"Teško je to odrediti. Iz ugla tradicije običaji uvek imaju neku gotovo nepromenljivu sliku, i odgovarajuće, uvek iste procedure, pa se onda kaže tako i tako je samo autentično... U realnom životu, znamo, sve se menja, pa i izgled slavskog obreda. Zato ona i spada u nematerijalno kulturno nasleđe", objašnjava Srećković.

Recimo, nastavlja on, u gradskim uslovima se danas slavski kolač naručuje u pekarama, nekad i negde se i slava obeležava u kafanama. "Nekada se, pak, baš u gradovima slava obeležavala kratkim posetama i posluživanjem kolača i kafe samo, a danas smo svedoci raskošnih i obilnih svetkovina, s puno hrane, iako se zna da su sadržaj i značenje slavskog obreda prevashodno duhovni"!, poručuje Srećković.

Na kraju se i sam složio sa nama da su najmasovnije slev u Srba Sveti Nikola, pa za njom Sveti Arhanđel Mihailo, pa Sveti Đorđe, Sveti Jovan...

Da li se na slavu zove

Ljudi se vazda spore oko toga da li se na slavu zove ili ne? Evo objašnjena...Po nekom pravilu, goste samo prvi put teba pozvati na slavu, a konkretno kuma, u nekim krajevima, samo treba zvati upravo na ovaj dan jer se smatralo da ako češće bude dolazio, domaćin može da se posvađa sa njim, a to je već greh.

E vratimo se sad na ona četiri postulata svake slave. Njima prethodi, uglavnom nekoliko dana pre same slave, dolazak šveštenika u kuću i osveštavanje vodice. Izgovarajući molitvu za članove porodice, obišavši sve prostorije u kući, okadivši ih tamnjanom, i na kraju prinevši ljudima krst da ga poljube, završava se taj sveti čin.

Pravila kad su u pitanju sveća, žito, slavski kolač

Evo nekih valjanosti, da ne kažemo pravila, kad su u sveća, žito, slavski kolač...

Preporuka je da vam na stolu od jutra do mraka gori velika voštana sveća, mada ljudi neretko, uglavnom zbog povoljnije cene, biraju. Sam svećnjak domaćice mogu po obodu ukrasiti po želji, ali obično to bude detalj od kvalietnijih salveta ili krep-papira. Kao što rekosmo već, domaćin izgovara "Oče nas" molitvu, prekrsti se i najdalje do podneva "podiže" slavu. Običaj je da sveća gori celog dana, a gasi se, kao što je i upaljena - čovek se prekrsti. Plamen biva ugašen sa par kapi vina. Inače, plamen i sama sveća simbolizuju svetlost nauke Hristove.

Dalje, pri tom "podizanju" slave, članovi domaćinstva nakon što su se prekstili, uzimaju po kašičicu žita i gutljaj vina. Prvi, naravno, ovaj deo "obreda" sprovodi domaćin.

Inače, razne su varijacije na temu pripreme žita, u smislu što se radi bogatijeg utiska dodaju mleveni orasi i šećer u prahu. Ali zna se šta je baza - čista, očišćena pšenica najpre potopljena i odstajala u hladnoj vodi, pa kuvana dugo, na tihoj vatri. Kad bude kuvano, žito se stavlja na ćistu krpu da se prosuši, pa se onda najčešće melje. Kažemo najčešće, jer domaćice koje ne dodaju orahe ili prah-šećer, ostavljaju cela zrna. Dalje svako radi po svom nahođenju, te žito sipa u neku finiju činijicu, mada ima i onih koji prave oblik "torte", te ga služe na tacni. Žito je, naravno, na dana slave, rano ujutru, domaćin nosio u crkvu, kao i kolač, da ga sveštenik osvešta uz molitvu i polivanje vinom u "obliku" krsta.

Važno je znati da se slavsko žito kuva i prinosi u slavu Božiju i čast svetitelja koji se proslavlja, za zdravlje i napredak ukućana, kao i za pokoj duša preminulih u tom domu. Znamo da je pšenica je u hrišćanstvu simbol večnog života - smrti ili vaskrsenja, jer kada se seje, zrno pšenice umire i klija, ali se iz njega rađa novi život koji donosi stostruki rod.

Kolač domaćica mesi uglavnom veče pre slave od čistog belog brašna u koje se dodaje malo "svete vodice" ili od Bogojavljenja ili upravo one koju je blagosiljao sveštenik par dana uoči slave, posetivši dom porodice.  Kolač se ukrašava raznim ukrasima od prostog testa Slavski kolač predstavlja žrtvu – ali takvu žrtvu blagodarnosti Bogu, što smo kroz Isusa Hrista i Njegovo stradanje spaseni od propasti, koja bi nas postigla zbog naših grehova. Istaknimo i ovo - krstoobrazno presecanje slavskog kolača predstavlja stradanje Hristovo radi nas, a prelivanje presečenog kolača vinom (koje simbolički predstavlja krv). To znači da smo Hristovom krvlju očišćeni od svojih grehova. Kad prođe osveštavanje, ukućani uzimaju po komadić kolača, a zatim ga seku i služe drugim gostima uz ručak.

Spomenimo i kađenje tamnjanom, koje predstavlja našu molitvu, za koju je najbitnije da je iz srca, pa makar i pogrešili koju njenu reč.

Neki ljudi žrtvu Bogu manifestuju i kroz zejtin, koji se u kandilu prislužuje.

E sad se vraćamo na ono po čemu smo zaista upečatljivi u pvom delu Evrope, a posebno zanimljivi strancima koji se čudu ne mogu načuditi "kako dobru i bogatu trpezu ovi Srbi imaju".

Iako je sve stvar ukusa, kreacije, navika, pa i novčanika, možemo prosečnu srpsku slavsku gozbu ovako predstaviti: predjelo (sir, barena jaja, suhomesnati proizvodi), supa (pileća, juneća), sarma, pečenje (jagnjeće i/ili praseće). Meso se mahom služi uz kupus salatu, po želji ren i pečene paprike sa belim lukom.

Međutim, mnogo bitnije od svega ovoga, ako zaista u duhu pravih vernika želimo da proslavimo zaštnika svog doma, jeste da na koji "pada" slava.

Naime, zvanični stav Crkve je – bolje je slavu i ne slaviti nego i druge navoditi na greh da mrse danima koji su po crkvenom kalendaru posni.

A zna se šta se jede kad postite - riba, a ne pečenje. To pre svega, a za drugo domaćice znaju šta je posna hrana i koji su najbolji recepti za pripremu iste.  Moramo reći da ima ljudi kojima je komplikovano da pripreme adekvatnu gozbu za ponedeljak, sredu ili petak, pa onda, hoste za Nikoljdan, recimo, zovu ili 18. decmbra uveče ili 20.og.  Ima čak koji konkretno tu slavu, po pravilu posnu (Božićni post), uvek slave isključivo mrsno. No, kao i za druge stvari u životu, to što je nešto nekome lakše, ne znači i da je dobro.

Bilo kako bilo, slavili ovako ili onako, mi smo po ovome prepoznati u svetu. To kažemo jer je krajem 2014. godine upravo SRPSKA PORODIČNA SLAVA svrstana u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska. Da jeste reč o nečemu jedinstvenom govori i to što je to prvo kulturno dobro iz Srbije upisano na tu listu.

Uostalom, nije Vuk Karadžić uzalud izgovorio ove reči: "Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koga on slavi, i to se zove krsno ime, sveti, sveto, i blag dan. Domaćin se stara i pripravlja za cijelu godinu kako će i s čim će proslaviti krsno ime".

Dakle, još jednom, "Srećna slava domaćine!". Uzdravlje je u zdravlju, slozi, ljubavi slavio!

(Telegraf.rs)