Dragoljub je preživeo streljanje u Šumaricama, imao je 17 godina: Prekrio sam oči rukama i rafal me je pokosio

Dragoljub Jovanović imao je 17 godina kada je preživeo masovno streljanje đaka, nastavnika i nedužnih građana u Kragujevcu u oktobru 1941. godine. Danas se navršavaju 83 godine od nezapamćenog zločina u Šumaricama. Streljano je oko 3.000 nedužnih građana, među kojima je bilo i oko tri stotine đaka i nastavnika. A među njima bio je i Dragoljub.

U ispovesti koji je izgovorio pred kamerama filma "Krvavo bojanje", Dragoljub Jovanović se prisetio tri najtužnija dana iz oktobra 1941. godine. Kako je ispričao, njega su Nemci pokupili dok je pomagao ocu u kućnim poslovima na imanju.

Preporučujemo

"Bila je nedelja, otac i ja smo spremali drva za zimu. Moja kuća se nalazila na kraju Mečkovca, a na početku puta Kragujevac-Batočina-Lapovo. U jednom trenutku sam video grupu Nemaca koja je stajala iza mojih leđa. Došapnuo sam ocu: "Evo ih Nemci kod nas." U tom trenutku me je jedan udario u leđa. Svi su vikali: „Los, los." Ja ustanem, krenem, onako kako su me poterali ispred sebe. Onda je otac ustao i počeo da moli da povedu njega, a da ostave mene. Nisu prihvatili, samo su mu odmahnuli rukom."

Bilo je tek oko devet sati ujutru.

"Mene su izveli na put koji ide prema Batočini. Prošli smo oko kilometar kroz selo, svuda gde smo nailazili na muškarce Nemci su ih hvatali. Ako bi neko bežao, pucali su. Onda su nas zatvorili u veliko školsko dvorište. Bilo je tu 200 muškaraca, ali su za njima polazili i žene i deca."

Sve što se potom odigravalo, kaže, slutilo je na veliku nesreću.

"Počeli su da nas postrojavaju po troje u vrstu. Tako su napravili jedan stroj, saznao sam kasnije da nas je bilo 107. Sa leve i desne strane stroja stajao je po jedan Nemac. Ostali su bili ispred i iza nas. Od školskog dvorišta išli smo otprilike 500, 600 metara i skrenuli na livadu iznad jednog brežuljka, gde su nas postrojili u polukrug. Ispred nas je počeo da se formira streljački stroj. Onda je ispred stroja izašao jedan folksdojčer i na lošem srpskom počeo da govori."

Nemci su ubijali sve koji su davali znake života. Te se Dragoljub pravio da je mrtav.

"Poslednje što sam čuo bile su reči tog folksdojčera: „Vi koji svakodnevno ometate velike ciljeve Trećeg rajha..." Bilo je to poslednje što sam čuo, prekrio sam oči i okrenuo leđa streljačkom stroju u nameri da legnem. Tada me je oborio rafal i prikovao za zemlju. Ranjen sam prvo u desnu nogu, posle su me u ležećem stavu pogađali, bila je to plotunska paljba koja je trajala pet-šest minuta. Potom je prestala, ništa se nije čulo, poneki jauk i pucanj. Jedan je, posle sam saznao i ko, ležao licem prema zemlji i kukao. Prišao mu je Nemac i pucao u njega tri puta. Sva tri kuršuma pogodila su ga u glavu. Jedan mu je izašao na usta, drugi ispod nosa i treći na oko. Ko god je davao znake života oni su ga dokrajčili i opet se sve utišalo. Nema pucnjave, nema priče, samo se čuje plač žena koje su bile u toj grupi."

Dragoljuba je našla majka, pa odmah pozvala lekare koji su im inače bili prijatelji. Borba je bila mukotrpna, ali je Dragoljub preživeo iako je bio pogođen sa 12 metaka. Dragoljub je nakon toga ceo svoj život posvetio negovanju sećanja na žrtve velikog zločina. Postao je direktor Spomen-parka 1970. Trudio se da se izgradi muzej.

- Išao je u Holandiju da nabavi kupole od plastike koje pokrivaju muzej. Postavku je pravio Oto Logo, slike je dao Lubarda... Postali smo prijatelji. Nismo bili bogati. Nismo imali dece. Voleli smo da putujemo. Prošli smo 24 zemlje. A nije mrzeo nikoga. Svastika nam živi u Nemačkoj, u Frankfurtu. Puno smo vremena proveli tamo. A i pored sve svoje golgote koju je preživeo, Nemce nije mrzeo. Ljude nije delio po naciji, nego po ljudskosti. Uvek je pričao samo jedno, da je rat najveće zlo. Da sve može da se reši na normalan način, bez žrtava, bez ubijanja. Njegova omiljena političarka bila je Angela Merkel. Više ništa ne treba da se kaže, da se opiše kakav je to bio čovek -  pričala je njegova žena Radmila.

(Telegraf.rs)