Anu i Zorana poterala nesreća, a onda se pojavio Mesko: Čovek zlatnog srca uradio ono što niko ne bi!

Priča o nesebičnom gestu novopazarskog taksiste Mesuda Mašovića obišla je region. On je pomogao Ani i Zoranu Šćepanović, koji su odlučili da mu se i javno zahvale, te su objavili poseban Fejsbuk status u kojoj su objasnili kako su se osećali kada su dobili nenadanu pomoć u trenutku kada im je ona bila najpotrebnija.

Status Ane i Zorana Šćepanović:

Preporučujemo

“Želim sa vama da podelim jednu neverovatnu situaciju koja nam se dogodila pre dva dana. Pošto svakodnevno čitamo loše vesti i gubimo veru u dobre ljude, ovo je priča koja će upravo tu veru vratiti! Zato i želim da priča dođe do što većeg broja ljudi.

Utorak, 15. oktobar, ustajem u 6:30 časova i spremam se za posao, misleći da će to biti još jedan dan kao i svaki drugi. Dolaskom na posao saznajem da je preminuo kolega, mlad i divan momak. U kancelariji tuga, suze, dan ipak nije mogao gore da počne. Umorna i iscrpljena, samo čekam veče da legnem i pokušam da odmorim posle lošeg dana, međutim, oko 20.00 časova mi zvoni telefon. Zove me tata, pričali smo pre pola sata i rekao mi je da pokušam da se smirim i budem dobro, a sada me zove da mi saopšti još jednu lošu vest. Javljam se i govori mi da mi je preminuo stric, njegov brat od ujaka, iznenada. Nije bio ni star, ni bolestan, i sada oboje plačemo…

Sahrana je sutra u Podgorici, ne mogu da ga pustim da putuje sam noću, želim i da poslednji put ispoštujem strica, i dogovaramo se da krenemo zajedno. Pakujem se, dečko me vozi do Ćuprije, tata iz Resavice dolazi do Ćuprije i tu se nalazimo i krećemo zajedno. Put teče odlično, za dva i po sata smo u Novom Pazaru. Oko 15 do dva stajemo na pumpu da kupimo neku kafu da ostanemo budni, međutim, ulazimo u kola i ona ne mogu da se upale. Tata pokušava više puta, ali bezuspešno. Gledamo se i bez reči znamo da isto razmišljamo – ima li ovaj dan kraja, hoće li prestati da se dešavaju loše stvari, hoćemo li uopšte stići do Podgorice.

Prilaze nam dvojica momaka, pokušavaju da nam pomognu, obojica su predivni i ljubazni. Posle pola sata, meni predlažu da uđem unutra i popijem nešto, da se ugrejem jer će ovo očigledno potrajati. Koristim priliku da se čujem s mamom, koja je sve vreme budna, jer ne može da spava dok ne bude sigurna da smo bezbedno stigli. Tu provodim još sat vremena, momci i dalje sa tatom pokušavaju da upale kola. Oko pola četiri ujutru unutra ulazi jedan čovjek – taksista, gleda kroz staklo tatu i momke koji se muče i prokomentariše ženi za kasom kako su se kola izgleda pokvarila i izlazi napolje.

Nakon 10 minuta jedan od momaka ulazi i obaveštava me da imamo prevoz do Podgorice. Ja ga radosno pitam – Uspeli ste? Popravili ste auto? A on mi odgovara – Nismo, ali daće vam čovek svoja kola.

Ništa mi nije jasno, izlazim da vidim šta se dešava, tata se ubeđuje s onim čovekom kog sam videla pre 10 minuta, čovek stvarno daje auto i želi po svaku cenu da pomogne. Tata mu je rekao da bi bilo super ako ima nekog majstora kojeg bi mogao da probudi sada i da nam popravi kola jer smo krenuli za Crnu Goru na sahranu bratu. Kako taksista nije uspeo da probudi majstora, dolazi i govori tati – Rešen ti je problem, stići ćeš u Podgoricu! Ja ću ti dati moj auto. Ja samo noću taksiram, idem da spavam, a ti idi završi svoj posao, čovek skida reklamu za Taxi vozilo i dolazi da da tati ključeve. Tata je naravno u šoku, ne poznajemo čoveka, a on nam daje svoja kola, ne može to da prihvati. Ali taksista je smiren, ljubazan i uporan, svestan je cele situacije, i takav uspeva da ubedi tatu da uzme njegova kola.

I tako mi oko 20 do četiri krećemo iz Novog Pazara put Podgorice. Zbunjeni, ne možemo da poverujemo šta nam se upravo dogodilo, šta nas je sve snašlo u poslednjih 24 sata i da li je moguće da postoje ljudi poput Meska. Jer, kako je tata rekao – Nije on nama samo dao svoj auto, već nam je dao hleb, ono od čega zarađuje. Mesku smo ostavili ključeve od našeg auta i oko 6:30h tati zvoni telefon. Mesko ipak nije otišao da spava, zove da pita gde nam stoji kuka za vuču, planira da odšlepa naša kola kod majstora dok još nema gužve po gradu. Tata u neverici sluša i govori kako ga je sam Bog poslao!

Oko pola osam smo stigli u Podgoricu i odspavali sat vremena poslije 25 sati bez sna. Bili smo na sahrani, ispratili strica i brata, i odmah krenuli nazad. Još nekoliko puta se tata čuo s Meskom, zvao je samo da proveri kako smo, da li je sve u redu. Kakav čovek… Oko 19 časova u sredu smo stigli u Novi Pazar, naš auto je bio popravljen, majstor je zamenio pumpu za gorivo koja je crkla, iako je bio u neverovatnoj gužvi, nije mogao da odbije Meska koji mu je ispričao celu priču i zamolio ga da naša kola budu prioritet. Pošto Mesko nije želeo da prihvati nikakav novac za to što nam je dao svoj auto na korišćenje, otišli smo do restorana da sednemo malo i tek tada se zapravo upoznali. Ali i bez toga smo znali da je ovaj čovek neverovatan, da nam se našao u nevolji, da nam je pomogao na način na koji nam možda ne bi pomogli najbliži ljudi. Mesko je čovek koji vraća veru u dobre ljude, u nesebične ljude! Mesko je Mesud Mašović iz Novog Pazara i svi treba da čuju za njega! Svi treba da se ugledamo na njega, da se nađemo i pomognemo ljudima u nevolji. Ja sam od onih ljudi koji veruju da se dobro dobrim vraća, sigurna sam u to! Ovim putem mu se još jednom zahvaljujemo na nesebičnoj pomoći koju nam je pružio i sigurni smo da će ostati naš doživotni prijatelj!”

(Telegraf.rs/Sandžakdanas)