Sam mesim hleb, jer nemam gde da ga kupim: Dragiša je 20 godina jedini stanovnik Mrkovice, a ovo kaže o gradu
Pune dve decenije Dragiša Savić (72) jedini je stanovnik Mrkovice, sela u podnožju Čemernika. Dragiša je kao mladić u potrazi za poslom otišao u Ivanjicu i tamo zaposlio, ali kad je preduzeće u kome je radio otišlo u stečaj vratio se u svoje rodno selo.
"Mrkavica je bila bez ljudi, ali meni to nije smetalo. Tu sam odrastao i proveo najlepše dane detinjstva. Jedino me je brinulo kako ću da se snalazim za hleb, ali sam brzo naučio da ga mesim i radim to sada bolje od mnogih žena", kazao je Dragiša za naš portal.
Preporučujemo
Našla torbicu pa se šokirala, bila je puna evra i dinara: Gore mreže zbog poteza Srpkinje
Teška nezgoda kod Čačka: Vozač šlepera izgubio kontrolu i prevrnuo vozilo, zatvorena jedna traka
Prema njegovim rečima, Mrkovica je svojevremeno bila najnaprednije selo u čitavom kraju, sa pedesetak domaćinstava, oko 250 stanovnika i obrađenim svakim pedljom zemlje.
"Mrkovica je prva u kraju dobila četvororazrednu školu i u nju su išla i deca iz susednog Lebeta i Ljuteža. Međutim, 70-tih i 80-tih godina prošlog veka čitave porodice su se iselile iz Mrkovice jer nije dobila asfaltni put ni do jednog većeg mesta, ni do Leskovca kome pripada ni do Predejana od koga je udaljena 12 kilometara. Puteva do Mrkovice ima iz pravca Vladičinog Hana i Crne Trave ali ne zna se koji je od koga gori. Da je asfaltiran neki od tih puteva, drugačije bi sigurno selo izgledalo. Sada se dovde jedva stiže i terenskim vozilima", rekao je Dragiša.
On je kazao da je doći do Mrkovice jeste veliki poduhvat jer su planinski putevi uzani, zarasli u travu ili ukopani. Samo selo je potpuno utonulo u šumu, travu i šipražje, tako da bez pomoći ljudi iz tog kraja vrlo ga je teško pronaći.
"Namirnicama se snabdevam u Predejanu. Svake srede idem pešice do tamo. Kupim u prodavnicama i na pijaci šta mi treba i donesem u rancu. To su 24 kilometra u oba pravca, s tim što u povratku nosim ranac težak sedam do osam kilograma. Život u Mrkovici, nije lak, ali je meni najbitnije da ima struju i vodu, a imam i signal za mobilni telefon. Imam i dva televizora, jesu stari po tridesetak godina, ali rade i jedan i drugi. Zime se ne plašim, obezbedio sam na vreme drva za ogrev", izjavio je Dragiša.
Prema njegovim rečima, preko zime, kada sneg zaveje planinski put kojim odlazi do Predejana namirnicama ga snabdeva sestrić koji živi u susednom selu Lebetu.
"Život u selu je moj izbor. Mogao bi od penzije da plaćam zakup stana ili sobe u Predejanu, ali ne znam šta bi tamo radio po ceo dan. Ovde u selu sadim povrće i cveće, sređujem svoje dvorište, berem pečurke. Ovih dana još u šumi ima vrganja pa njih berem. Stalno sam u pokretu. Kad bi ležao po ceo dan - brzo bi nastradao", govori Dragiša.
Dodao je da ga prijatelji i žena sa kojom je 25 godina bio u vanbračnoj vezi nagovaraju da odustane od Mrkovice, ali je on odlučan da tu živi do kraja svog života.
"Nedostaju mi ljudi, a najviše moja Marija koja živi u Obrenovcu, ali tamo ne bi mogao da preživim ni tri dana. Ona me redovno obilazi, a s vremena na vreme na par dana dođe u selo i neko od meštana. Obiđu svoje kuće, posede dva,tri dana pa odu. Prođe selom i po neki lovac i drvoseča tako da imam povremeno sa kim da popričam", izjavio je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, po neko od penzionera rodom verovatno bi se vratio u svoje rodno selo kada bi bio izgrađen pristupni put, ali sve dok puta nema on će biti jedini stanovnik Mrkovice.
(Telegraf.rs)