"Srećna sam što sam bila dete": Ljudi plaču nakon dirljive objave o detinjstvu nekada, šta bi mladi sad rekli?

Dirljiva objava koja je osvanula na jednoj od Fejsbuk grupa, a u kojoj se setno kroz primer pominju neka minula vremena, dobila je podjednako emotivne komentare, pa ćemo preneti neke od njih kako bismo i onima koji nisu bili u prilici nešto slično da osete pružili priliku da provire u period koji je većini ostao drag u sećanju.

Podsetimo, ovo je objava autora Borisa Miljkovića, odnosno sećanje na period koji kao da je do juče bio tu da bi potom naizgled potpuno iščezao.

Preporučujemo

"Dođem kod deda Rade kada je lep dan sedimo napolju. Astal do bunara. A onda donese slaninu u onom plekanom tanjiru. Plus pivo iz čaša onih starih debelih. Nož sa drvenim koricama. Leba na dasci staroj sečemo. A oči samo seku ne znaš gde pre da gledaš.

Sve stoji kao nekad kada su tu živeli ljudi. Zašto kažem ljudi. Zato što se znao red. Poštovao se komšija, kum, rođak svi se družili. Niko nije žurio.

Svaka kuca je nekad u ovom selu imala takve plehane tanjire, čaše 'debele', astale u ladovini. I imala je ljude. A ljudi su se oslanjali jedni na druge. Kažu da je reč tada bila svetinja.

A i sećam se te generacije 'deda' drugačije su to dede bile nego sada. Sećam se košulja svaki stariji čovek je nosio košulju i za rad i svečanu. I svi su nosili maramice. Svi šešire. I svi su imali neku kulturu.

Kao dete sećam se kada se krune kuruzi pa sednu da ručaju. Svako skine šešir za astalom. Onaj ko je nosio češalj malo popravi i frizuru. Svi se umiju i operu ruke pre sedanja za astal.

Duvan se ne pali dok se jede. Tek posle. Niko ne pije iz flaše. A kažu prosti ljudi bili sa četiri razreda škole ili koji više. A tako kulturni za tim astalom.

I onda sednem za taj astal kod deda Rade i razmišljam koliko smo mi danas u suštini nesrećni i nezadovoljni. Koliko smo mi razreda završili, a šta smo naučili...

Bar sam imao sreću da kao dete sedim za takvim astalom sa takvim ljudima. Ko je sedeo razumeće..."

Odmah nakon objave naišla je na veliki odziv naroda, pa i ne čudi što su ispod nje ostavljeni emotivni komentari osoba koje se živo sećaju perioda o kom je autor govorio.

"Sedeo, na severu Banata kod mog deda-Pere. I sad sednem za taj astal kad dođem tamo, a ljudi nigde...ima i debelih čaša i plekanih tanjira, sve kao opisano".

"Sedela sam za takvim astalom, prvo su jela deca, posle njih stariji. Deca da ih roditelji ili bake nahrane mlekom udreobljem hlebom ili tim kolačićima... Sa domaćim sirom ko je imao krave... Stariji su pili u toku ručka vino, ko je imao ili pivo iz vlaša ili čaša... E, šta ti je život. Komušao se kukuruz i komšije bi došle... I tako u zajam, jedni drugima pomagali u svemu. Pasulj kada se na vetru odvaja od ostatka mahuna ili mrve zemlje... Ili kada se vršilo žito u neka davna vremena. Orila se pesma i težak posao... Beše nekada... Moj Banat moja Srbija"

"Razumem. Srećna sam što sam bila dete tog vremena. Pored ljubavi, poštovali su se red, rad i disciplina. Bilo kadgod"

"Ja sam sedela za takvim astalom, sa takvim, predivnim ljudima i slušala sam njihove razgovore, njihove priče, sa zadovoljstvom!"

"Tačno tako. Ručak, pa malo dremka odmor, pa onda deda i ja sedimo u hladu, klupa na ulici i divanimo. Poneko prođe biciklom zastane: 'Dobar dan Zlato'. Priča i svee polagackoo"

"E beše to lepo vreme, stvarno trebamo da se stidimo sami sebe… U ovom ludom vremenu sve više neradnika i kulture da li si stariji ili mlađi… Nema poštovanje međusobno..."

To su samo neki od komentara kako ispod same objave, tako i sa portala Telegraf.rs.

Šta vi mislite? Sećate li se tih vremena i imate li vi takve uspomene? Pitanje je i čega će se jednom sećati mlađe generacije.

(Telegraf.rs)