"Moja deca idu u osam na spavanje. Samo zatvorim vrata": Da li su "savršene" mame u Srbiji zaista savršene?
Svaka odrasla osoba je čula za barem jednog "savršenog roditelja" koji ne dozvoljava ekrane, čija deca sve jedu za stolom, idu svaki dan na spavanje u određeno vreme, nemaju tantrume, a kasnije briljiraju u školi, nemaju izostanke, čitaju knjige i mimo lektira... Spisak savršenosti je brojan, ali da li je zaista to sve tako kako izgleda?
Na stranu što mnogi vole da prezentuju sliku koja je lepša od one koja je realno istinita, savesni roditelji ne mogu da barem ne zastanu kada čuju tako savršene priče i da se zapitaju gde to oni greše. Međutim, stvarnost ni tu nije onakva kakvom se isprva čini.
Ako izuzmemo decu koja su po prirodi potpuno mirna, staložena, vole lagane stvari i igru, stariju decu koja su se pronašla u učenju i knjigama, nijedno dete nije isto. Pa zašto onda roditelji vole da ih stavljaju u isti kalup? Pođimo od najranijeg uzrasta i česte muke oko odlaska u krevet.
Da je stvar rutine i da je uticaj roditelja za sve gorenavedeno, pa i spavanje, esencijalan, nije sporno, međutim mnogi roditelji u Srbiji prihvatili su jednu od tehnika sa zapada, a koja u teoriji treba brže da osamostali mališane, međutim u praksi se pokazalo da postoji sumnja da ima veliki potencijal da napravi emotivne posledice kasnije po decu. U pitanju je - uspavljivanje plačom.
Iako su prve studije pokazale da su deca vremenom zaista spavala duže, kasnije je utvrđeno da to i ne mora biti tako jer ono što zaista jeste promenilo primenom tih tehnika i što se znalo sigurno - roditelji su spavali, a ako su njihova deca naučila da ih ne traže, oni zapravo i ne znaju da li su im se mališani budili ili su nastavili da mirno leže iako im je san prekinut. Sada sve više je onih koji skreću pažnju da takve metode mogu ostaviti posledice po decu jer ih zapravo uče da ne traže roditelje i da oni neće doći.
"Moja deca spavaju u osam. Samo zatvorim vrata"
Rečenica koju u nekoj od verzija retko koji roditelj danas nije čuo. Međutim, malobrojni koji pamte svoje detinjstvo će reći da su odmah tonuli u san čim bi bili smešteni ili poslati na spavanje.
Bilo da su u pitanju razgovori sa braćom ili sestrama, tajno čitanje knjiga ili igranje, a možda čak i ležanje i gledanje u plafon ili kroz prozor sobe, opcije su brojne. Dakle, šta zapravo ta rečenica "savršenih" roditelja govori? Da su zatvorili vrata.
Verovatno bi ih privukao jači zvuk iz sobe da provire i pogledaju da li deca zaista spavaju. Možda to i urade mimo bilo kakvih zvukova, ali ono što je sigurno to je da ne postoje jasna pravila roditeljstva, kao ni jasna pravila svih pojedinosti oko odrastanja.
Upravo tako ne postoje savršeni roditelji, ali postoje metode koje roditeljima "olakšavaju" roditeljstvo i daju im malo mira. Jedna od njih je zatvaranje vrata, druga je metoda uspavljivanja plačom, ali svaka od njih je pre svega okrenuta ka roditelju, ne detetu i valja to imati na umu.
Britanski "Bi-Bi-Si" svojevremno je detaljno analizirao aktuelne studije na koje se pozivaju roditelji čija deca su prošla kroz gorepomenutu metodu. Činjenica je da sve veći broj roditelja prolazi kroz faze depresije, naročito usled manjka sna, ali kako ne postoje savršeni ljudi, tako ne postoje ni savršene metode i svaki primer je priča za sebe.
Roditelji se svakodnevno suočavaju sa nizom problema i poteškoća, a broj je sve veći kako se vreme menja i kako neke nove vrednosti uzimaju maha, ali upravo zato bi trebali jedni drugima biti podrška.
Dakle, manjak osude je ključan, pa kada se sledeći put suočite sa izjavom da neka deca jednostavno sama od sebe legnu u osam i prespavaju noć, nemojte sebe tlačiti, već imajte u vidu da baš ništa nije crno-belo.
(Telegraf.rs)