Ovih 5 stvari đak prvak mora da nauči pre polaska u školu: Učiteljica poslala poruku roditeljima
Mnogo je polemike u javnosti oko toga šta današnja deca treba da savladaju i da znaju, a granice se stalno pomeraju. Taj pritisak roditelji često osete, bilo kroz savete drugih, iskustva pojedinih ili ono najgore - osudu javnosti. Mišljenja ima mnogo, ali Telegraf.rs je pitao nekoga ko je više decenija u prosveti i ko slovi za jednu od najboljih učiteljica Srbije među onima koje ta tema interesuje - Ivanu Bošnjak Bošnjak, zrenjaninsku nastavnicu zlatnih saveta.
Vole je i učenici i kolege, a i nama je već nakon nekoliko razmenjenih rečenica postalo jasno zašto. Valja napomenuti da smo je pitanjima zatekli u donekle nezgodnom momentu, ali ona je tu nastupila profesorski - strpljivo, razumno, blagonaklono i odgovorila nam je na sve što nas je interesovalo.
Tema je velika i složena - polazak đaka u prvi razred. Dok se jedni raduju, drugi strepe, a najmanje je onih ravnodušnih kako među roditeljima, tako i među decom. Mnogi odavno pripremaju svoje najmlađe kroz razne vidove edukacija, kurseve, treninge... Interesovalo nas je da li je to zaista neophodno danas ili je u pitanju neki trend koji sve više uzima maha.
Dakle, smatrali smo da razgovor treba početi pitanjem koje je većini roditelja na umu kada se pokrene priča o polasku u školu, a odgovor nas je, najblaže rečeno, pozitivno iznenadio.
- Na osnovu vašeg dugogodišnjeg iskustva, šta smatrate da je najvažnije da đaci prvaci znaju pre polaska u školu?
Pitanje je veoma "škakljivo" i nekom će se odgovor učiniti jednostavnim, a uvek će biti onih koji će smatrati da je ovo što ja smatram, nedovoljno. Dete treba da ume da održava ličnu higijenu, da sasluša i razume instrukciju. Takođe, da prenese kratku poruku roditeljima ili drugarima. Trebalo bi da zna svoje ime i prezime (u poslednje vreme dešava se da deca ne znaju šta im je ime, a šta prezime), ime i prezime svojih roditelja. Bilo bi dobro da ume jasno da izrazi osnovne potrebe, za toaletom, hranom… Treba da zna da se samo obuče i veže pertle. Da se starijima obraća sa "Vi".
- Da li je važno da već znaju da čitaju, pišu, sabiraju?
Iz mog dugogodišnjeg iskustva, deca koja dođu sa "znanjem čitanja i pisanja" uglavnom umeju da nepravilno pišu velika slova, a sve će kasnije, većinom, pisati malim slovima. Nisam, za sve ove godine, primetila da su bolje napredovala deca koja su znala da čitaju i pišu pre početka polaska u školu. Mi smo obučeni da radimo sa uzrastom učenika prvog razreda, zajedno uče, prvo elemente slova, a zatim slova. Dete mora u da "u svojoj glavi" veže glas za slovo, a to je retko ko sposoban pre sedme godine. Uglavnom umeju da "crtaju" slova. Dakle, već prilikom prvog diktata, ne bude razlike između onih koji su znali slova i onih koji su ih učili u školi. Nije loše ako dete u školu krene sa raspoznavanjem slova, no, ni to nije presudno za napredak.
Što se sabiranja i oduzimanja tiče, malo je kompleksnije. Đak prvak ne mora da zna da sabira i oduzima, ali je dobro da ima u svesti formirano značenje broja. Ne kao simbola, nego da ume da prebraja stvari oko sebe, da razume odnose veće - manje, niže - više, šire - uže. Zanimljivo je da su im ti pojmovi u poslednjih par godina skoro nepoznati. U "moje vreme" učitelji su zabranjivali đacima da računaju "na prste", koristili smo štapiće. Od svog oca, čuvenog učitelja, naučila sam da dete ima na svojim rukama 10 "štapića". Kakva je onda razlika između štapića i prstiju? Ja dozvolim đacima da tako računaju, dok ne automatizuju process sabiranja i oduzimanja. Često se, poslednjih godina, dešava da, kad kažem detetu: "Pokaži mi prstima 6", ono počne da prebrojava svoje prste. Eto, to bi mogao biti dobar savet roditeljima, da vežbaju sa detetom tako da dete može da u svakom momentu pokaže prstima traženu količinu.
- Da li je potrebna neka dodatna priprema dece, ne samo kroz razgovore oko toga šta im predstoji?
I pored najbolje volje da zaštitimo svoju decu i uputimo ih u nešto što ih čeka, to je skoro nemoguće. Roditelji iz najbolje namere, zastraše dete školom. Svi znamo čuvenu rečenicu: "Videćeš, kad kreneš u školu, moraćeš da sediš mirno!" Škola je samo nastavak onoga na šta se većina dece već polako navikla. Nama dolaze đaci koji su, obavezno, pohađali predškolsko. Tamo su naučili ponašanje u grupi, držanje olovke, pevanje, crtanje, razne pokrete uz muziku… I to je veoma značajno, ja uvek odajem počast vaspitačima, smatram da je njihov posao teži od našeg.
Roditelj treba da detetu kaže da mu predstoji nešto malo drugačije od predškolskog, ali da ga ohrabri, da kaže da će steći nove drugare, da će u školi biti zanimljivo…
Čula sam da neki roditelji plaćaju da bi dete pre škole naučilo čitanje i pisanje. To je besmisleno, dete treba da se voli i igra sa roditeljima, da razgovara sa njima, da bude bezbrižno, a ne sme se dozvoliti da se uplaši polaska u školu i da je shvati kao dodatno opterećenje.
- Koliko su upravo ti razgovori roditelja sa detetom ključni za njegovu adaptaciju na obrazovni sistem i veliku promenu koja je pred njim?
Između kraja predškolske i početka školske godine, postoje tri meseca. Roditelji bi trebalo da to iskoriste na najbolji način, da glume sa decom, crtaju sa njima, pevaju, igraju, vežbaju zakopčavanje i vezivanje pertli. Moram priznati da veliki broj đaka ne ume da veže pertle, a to je odlična vežba za "fine mišiće" prstiju, koji su ključni za pisanje. Dete treba da niže perle, makarone... Bilo šta što bi doprinelo razvoju mišića prstiju.
Mi svi kažemo: "Treba razgovarati sa detetom", a onda se ti "razgovori" svode na predavanje roditelja kako nešto treba da se radi. Kao što učitelj svojim primerom treba da ukaže na neko ponašanje, tako pre toga, roditelj svojim ponašanjem ukazuje na to šta je i kako potrebno činiti.
- Koji je, po Vašem mišljenju, najbolji način pripreme deteta koje započinje školovanje?
Moja maksima je "Non scholae, sed vitae discimus" što znači "Ne o školi, o životu govorimo!" Škola je samo još jedan stepenik u životu deteta. Ako roditelj ima strah, preneće ga na dete. Roditelj treba da shvati da se polaskom u školu ne prekida detinjstvo. Naprotiv, ono se samo nastavlja pod malo drugačijim okolnostima. Svako to dete imaće još mnogo novih početaka, odnosno nastavaka u životu.
- Deca sve ranije danas dobijaju upute za logopeda, da li primećujete govorne poteškoće kod novijih generacija kada pođu u prvi razred?
Pre nego što se roditelj "odvaži" da uči dete da piše, bolje bi bilo da ga nauči da govori. Dete do pete godine uveliko treba da izgovara sve glasove. Nama poslednjih godina dolaze đaci koji ne izgovaraju po desetak i više glasova. To otežava učenje čitanja i pisanja, a kasno je da u sedmoj godini dete kreće kod logopeda. Mada, nikad nije kasno, ako roditelj shvati da je detetu potrebna pomoć. Neizgovaranje glasova dovodi do disleksije i disgrafije, a to je bez pomoći defetkologa teško ispraviti. Biću gruba, ali, često roditelj kaže: "Meni je slatko kad on/ona tako tepa…" Nema tu ničeg "slatkog" to je veliki problem koji nama kao učiteljima može ukazati i na to da je dete zapostavljeno, da se sa njim ne razgovara… Jer, firmirane patike ne mogu biti važnije od govora.
- Uz tako bogato iskustvo i toliko generacija koje ste izveli, možete li nam reći da li ste primetili promene po generacijama i, ukoliko jeste, koliko su one vidne?
Stručnjaci kažu da inteligencija čovečanstva opada od početka dvehiljaditih. Samim tim, i mi smo, kao učitelji, spremni na to da nam dolaze deca sa sasvim drugim interesovanjima i tako treba da prilagodimo nastavu.
Sadašnji moji đaci su veoma empatični, ali ne umeju sami da se igraju. Usled svega što ih u digitalnom svetu okružuje, naučili su da im je pažnja svega par minuta. Kada sam počela da radim, istraživanja su kazivala da je pažnja deteta u prvom razredu 20 minuta. Sada je to nemoguće, na svakih par minuta moramo im menjati aktivnost. Ali, i mi kao učitelji moramo da se prilagodimo novim
generacijama. Takođe, roditelji moraju da zaborave kako je bilo "u njihovo vreme", jer se svet promenio. Škola mora da prati te promene, a roditelj mora da bude saradnik učitelju i detetu, a ne tutor i zaštitnik deteta, a kritičar učitelja.
- Čini li vam se da se nisu promenila samo deca, već i roditelji?
Volim da citiriam svog omiljenog dečjeg pesnika i velikog mislioca, Duška Radovića : "Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas". Roditelji takođe prate neke tredove. Smatraju da su oni ti koji treba da "zaštite" dete. Zaštititi dete znači, naučiti ga da prihvati sebe i da sagleda sebe među drugima. To ne znači da je dete bolje ili gore od drugog deteta, nego da je takvo kakvo je. "Boriti se" za svoje dete, ne znači dolaziti u školu sa advokatom, tražiti bolje ocene za dete, smatrati da je vase dete najbolje na svetu, jer, ako je svačije dete najbolje i najdivnije, gde je onda razlika? A s druge strane, detetu dozvoljavaju da njih udari, opsuje, da govori kad god hoće, da se meša u razgovore odraslih… Česta je rečenica: "Ja ću svom detetu da obezbedim sve". "Sve" bi trebalo da znači: ljubav, pažnja, poverenje, posvećenost... A ne garderoba, mobilni, najskuplji ranac… Decu treba naučiti vrednostima koje ne mogu da se plate novcem.
- Ne može se detetu dati mobilni po ceo dan i pričati kako je: "Jako pametan, sve zna da nađe na telefonu!"
- Nije briga roditelja ako sedi na treningu sa detetom i sa klupe viče treneru šta treba da radi.
- Nije briga roditelja ako dovozi dete u školu i odvozi ga, nego ako ga nauči kako samo da bezbedno stigne do škole.
- Nije briga roditelja ako se svađa sa drugim detetom umesto svog deteta. Dete mora da nauči da živi u svetu koji ga okružuje. Ako to nije svet koji smo zamislili za svoje dete, nije naša greška.
- Kaže se da je svaka generacija naprednija od prethodne, mislite li da roditelji uspevaju da održe korak sa svojom decom ili možda više forsiraju nešto što je njima, roditeljima, poznato?
Odgovor se krije u vašem pitanju. Roditelji često forsiraju ono što je njima poznato. Često imam običaj da kažem: "Ako umesto njih radite domaći i pokazujete im kako vi to sve znate, šta će se desiti kad u sedmom razredu dete traži da mu objasnite valencu?" Dete izgubi poverenje u roditelja kad shvati da roditelj više ne zna gradivo koje se uči u školi. Zato, od početka, roditelj mora da kaže detetu da je njegova škola njegova stvar, da je roditelj svoju školu završio, svejedno koju.
Ne bih rekla da je svaka generacija naprednija od prethodne, naprotiv. Dete mora da ovlada osnovnim životnim veštinama, a to nije višesatno gledanje Tiktoka i igranje igrica. Sadašnja deca koriste mnogo više psovki, a nažalost, usled opšteg stave u društvu: "Ne zanima me šta će drugi reći, ja radim kako ja želim", izgubili su se stid i sramota, a oni doprinose razvoju ličnosti.
- Pomalo deluje i kao da se negde izgubilo poverenje između roditelja i učitelja, da li smatrate da je to zaista tako?
Ovo moram prokomentarisati isključivo iz ličnog iskustva. Mi imamo "roditeljki sastanak" svakog drugog ponedeljka. Uglavnom dođe većina roditelja, često i svi. To nije klasičan roditeljski, igramo neke igre, zajedno sa decom, deca prikazuju šta su naučila u prethodnom periodu, sa svima razgovaram o tome šta nas očekuje u narednom peridu… I tako četiri godine. S ponosom mogu reći da roditelji mojih đaka nemaju zasebnu Vajber grupu, nego imamo zatvorenu Fejsbuk grupu gde ja postavljam obaveštenja, roditelji otvoreno pitaju i svi vide, a svako može da komenariše. Takođe, postavljam fotografije naših aktivnosti, pa je sve transparentno, ne moraju mnogo da skroluju da bi nešto pronašli. Tamo svaki roditelj slobodno napiše ako je dete zaboravilo šta ima za domaći. Ta informacija je i meni značajna, da znam ko često zaboravlja, pa da se pozabavim time. Jer, ako dete dođe sa domaćim za koji je mama pitala drugu mamu, ja neću znati da imam malog "zaboravka" i nećemo to rešiti nikad.
Inače, u prvom razredu, domaći treba da bude jednostavan, par redova samo da se napiše, da se nešto prebroji kod kuće, da se nešto novo sazna o temama o kojima razgovaramo u školi… Roditelj ne sme da sumnja u učitelja. Nažalost, ima roditelja koji detetu zadaju kod kuće da radi mnogo više, pa dete počne da mrzi školu, zato što mu roditelj zadaje zadatke.
- Može li dete samo da dođe do toga da veruje nastavniku ukoliko primeti da roditelj to ne čini i da li je to uopšte realno ukoliko je mlađe dete u pitanju?
Ovo se često događa. O tome sam malopre pričala. Dete ne uspe da "stigne" do roditelja, od silnih obaveza i/ili igrica, pa se obrati učitelju sa problemom ili radosnom vešću. Zatim, roditelji ponekad opterete dete pričama o finansijama ili porodičnim situacijama, jer su sa decom "drugovi". Roditelj detetu treba da je prijatelj, a ne drugar. A dete se obrati uvek osobi u koju ima poverenje. Volela
bih da su to češće roditelji nego učitelji.
- Da li se i sama škola možda promenila i u kojoj meri?
Ovo je najteža tema. Škola bi trebalo da se menja u odnosu na okolnosti u društvu. Međutim, mi još uvek imamo raspored klupa, još od Komenskog, znači, od 17. veka. Škole bi morale i fizički da izgledaju drugačije, da u školi postoje tereni, bazeni, prostorije u kojima se na različite načine mogu odvijati aktivnosti. Ona bi morala da bude privlačna đacima, a ne da ih odbija. Znam da su moje želje utopističke, ali, ukoliko država želi kvalitetno obrazovanje, onda se mora više ulagati u školstvo. Prvo u prostorno opremanje, pa zatim u uslove rada i plate prosvetnih radnika. A svako od nas bio bi motivisan u boljim uslovima.
Đaci imaju po pet časova dnevno, a stariji učenici i po sedam ili osam časova. Sede na drvenim stolicama, puno radno vreme odraslih. To je nedopustivo. Svake godine, uvode se novi besmisleni predmeti, koji opterećuju učenike i nisu zanimljivi. Gradivo uopšte ne odgovara interesovanjima dece. Ne mislim da škola treba da ispunjava želje dece, ali bi morala da im bude privlačna, da u njoj mogu da se iskažu u najboljem svetlu. Prosvetni radnici se, sa svoje strane, trude da prate potrebe učenika, ali nas prilično ograničava administracija, novi zakoni koji sputavaju ulogu škole kao vaspitne ustanove.
- Šta biste savetovali roditeljima dece koja sada postaju prvaci?
- Opustite se.
- Vaše dete treba da ide uzlaznom putanjom.
- Pohvalite svaki njegov uspeh.
- Dete treba da svakim danom bude bolje od sebe, a ne od nekog drugog deteta.
- Kad dođe kući, ne pitajte: "Šta je bilo za domaći? Da li te je neko dirao?" Deca daju očekivane odgovore. Na pitanje: "Da li te je neko dirao?", smisliće odgovor koji će dovesti roditelja do svađe sa drugim roditeljem. Pitajte dete: "Šta se danas lepo dogodilo u školi? Da li si nešto novo saznao?"
- Igrajte se sa decom.
- Pustite dete da samo izvršava svoje obaveze.
- Budite detetu oslonac, a ne zamena.
- Za kraj, imate li neki savet baš za buduće prvačiće?
- Radujte se polasku u školu, u njoj ćete provesti osam godina.
- Poštujte svoju učiteljicu/učitelja, volite svoje drugove.
- Pristojno se ponašajte, čuvajte sebe od drugih i druge od sebe.
(Telegraf.rs)