Najneobičnija dunavska plaža: Voda i pesak su u stalnoj "igri", divljina oduzima dah, nekima je lepše od mora

"Ovo je jedinstveno mesto, nama ne treba more, pogledajte kako je lepo"

Otkad je kulture i civilizacije, ovde je bilo i naselja - beskrajnu ravnicu prekida dramatičan surduk, strmoglavi lesni profil pod kojim vijuga Dunav, ostavljajući u svom toku brojne ade, peščane sprudove, močvare i šume. Drugim rečima, mesto gde se nalazi današnji Belegiš izvor je života za čoveka još od praistorije!

Današnje naselje nastalo je na lesnom profilu u 16. veku. Mala crkva pokrivena trskom i dvadesetak porodica u ovoj panonskoj divljini otpočeli su život. Sigurno nije bilo lako... Danas je ovo šarmantno i lepo naselje okruženo plodnim poljima, a poznato je upravo po neobičnoj obali Dunava,  koja je meka za ribolovce, avanturiste i kupače.

Preporučujemo

Reporter "Telegrafa" spustio se od naselja do same obale reke, kojoj i nije tako lako prići. Belegiš je poseban baš po tome što je prostor kojim "gospodari" reka veoma širok, pa se vremenom sve stalno menja - i linija obale i peščani sprudovi i ade i bare u kojima caruju ptice. Sve to iz godine u godinu, a naročito iz decenije u deceniju menja oblik, pa i broj.

U takvom okruženju asfalt ne može da opstane - do jedne tačke put je asfaltiran, a onda kreće ogromno područje kojim gazduje samo priroda. Sve te kolske puteve koje čovek napravi voda kad-tad sravni, izbrazda i izmeni kako sama želi.

Istražili smo skrivene puteve i naišli na magičnu plažu. Pred nama je bio ogroman peščani sprud, na kom su, takođe, uživali ljudi. Oni su imali tu sreću da mogu da se prevezu čamcima. A ni s ove strane nije tako loše - palila se vatra, spremao se obed, dečica su trčkarala levo desno, bosa po pesku kog u Belegišu ima na pretek.

"Ovo je jedinstveno mesto, nama ne treba more, pogledajte kako je lepo. Tek tamo iza je glavni tok Dunava, a ovde je voda baš mirna", pričao nam je jedan Belegišanin koji nam je prišao.

Ne zna se gde je ovde granica Beograda, tačnije Pančevačkog rita i Stare Pazove, odnosno Srema. Ta linija je postavljena jednom po sredini reke, ali matica je menjala tok.

U skrivenoj bari prekrivenoj lokvanjima susreli smo brojne ptice. Oglašavale su se i čekale plen, preletale iznad močvare, da bi se potom vinule u nebo. Satima bismo mogli da posmatramo ovaj njihov neobičan ples i poredak. Ipak, nije lako, potrebno je potpuno utihnuti i primiriti se, jer ih svaki zvuk uznemiri.

S druge strane, na suvom delu, uživala je jedna roda. Tek malo se promeškoljila kad su prolazili automobili, a kako smo počeli da joj se primičemo, diskretno se i sama odaljila.

(Telegraf.rs)