Rodila sam devojčicu, nisam je ni pogledala: Bolna ispovest Beograđanke koja je ostavila dete po rođenju

"Znam da mnogi to ne razumeju, ali moja priča je zaista bila bez izlaza", priča za Telegraf.rs

Porođaj je bio lak, sve je išlo brzo, ali shvatila sam još odmah da nemam kuda sa detetom. Bez krova nad glavom, bez podrške roditelja i čoveka koji nije želeo to dete, nisam imala izbora. Pitala sam za pol deteta tek onako, rekli su devojčica. Ostavila sam je, nisam se ni okrenula, znala sam da joj nemam šta pružiti, ispričala je u svojoj ispovesti za Telegraf.rs Beograđanka koja je pre više od 20 godina ostavila dete nakon rođenja.

Svesna da bi je svako osudio, ona kaže da to nije moglo drugačije da se završi nego da svoje dete prepusti onima koji će moći da se brinu o njoj.

Preporučujemo

- Bila sam mlada. Zatrudnela sam sa čovekom koji nije imao nameru da me oženi niti da podeli sa mnom odgovornost. Bacio mi je nova za abortus, okrenuo se i otišao kao da sam samo ja odgovorna. Sa roditeljima sam bila u svađi, a on je prekinuo svaku komunikaciju. Pomoć i podršku dobila sam od dve drugarice i žene kod koje sam iznajmila sobu. Bilo je to pre više od 20 godina, bila sam mlada. Otac je bio strog a majka ga je slepo slušala. Tada je sve bilo drugačije, i shvatanja, i okolnosti, vremena su bila teška. Znam da mnogi to ne razumeju, ali moja priča je zaista bila bez izlaza, priča za Telegraf.rs.

Bajka je trajala kratko

Prema rečima naše sagovornice, momak sa kojim je tada ostala u drugom stanju bio je približno njenih godina i nije bio spreman da sam donosi odluke već je dozvoljavao da roditelji to rade umesto njega.

- Ljubav je slepa i kao i na početku svake veze bilo je bajkovito. Zaljubljena sam pristala na sve i posle kraćeg zabavljanja ostala sam trudna. Nisam u početku ni znala niti razmišljala o tome, ali kada sam shvatila o čemu se radi razmišljala sam kad je pravi trenutak da mu kažem, maštajući o tome kako se on raduje našem detetu i da je to ljubav za ceo život. Šetajući Kalemegdanom izgovorila sam rečenicu „želim da budem tvoja žena“, na šta je on odgovorio da od toga neće biti ništa, nakon čega je počeo da me izbegava, priseća se naša sagovornica.

Za njenu trudnoću znale su dve drugarice, jer u početku roditeljima nije smela ništa da kaže.

- Dve drugarice znale su da sam trudna, roditeljima nisam smela da kažem ništa, a nadala sam se će on popustiti. On je počeo da me izbegava. Zvala sam telefonom i za mene nikada nije bio kod kuće, sve dok nisam zamolila drugaricu da pozove i predstavi se kao neka druga osoba i upalilo je, javio se. Ona ga je ubeđivala ali on za mene nije hteo da čuje i posle kratke prepirke rekla mu je da sam trudna. Nakon toga pristao je da se nađe sa mnom, priseća se kroz suze.

Kada je došao na dogovoreno mesto bio je rumen u licu i kasnio je, objašnjava naša sagovornica. Bacio joj je je novac za abortus i rekao da on sa tim ne želi da ima nikakve veze.

- Osećaj je bio ponižavajuć, bolan i sramotan, dodaje ona.

Razgovor sa roditeljima

Iako je vreme brzo prolazilo stomak nije bio vidljiv. Pošto je abortus već bilo nemoguće obaviti, nije joj preostalo ništa nego da porazgovara sa roditeljima.

-Najpre sam se poverila majci, međutim, nije imala sluha za mene, kao da je bila gluva i slepa za mene, samo je rekla, videćeš šta će ti otac reći, ako mu smeš na oči. U suzama otišla sam ocu i kao iz topa rekla da sam trudna. Sedeo je za stolom i popravljao je  tranzistor. Podigao je pogled i rekao da od danas nema ćerku. Poznavajući njega, to je bilo to, bio je jako strog.. Uzela sam na brzinu nešto stvari i u suzama uputila se kod tetke. Majka je brže bolje njoj telefonirala, te je ova još s prozora gde me je čekala osula paljbu kako sam mogla obrukati porodicu, seća se naša sagovornica.

Ni od tetke nije dobila veliku podršku, već gomilu kritika.

-Pozvala sam drugaricu koja je zamolila roditelje da nekoliko dana ostanem kod njih. Nisu ni njeni bili srećni zbog toga što joj se ćerka druži sa "posrnulom devojkom" ali su makar bili ljudi. Prihvatili su me da se naspavam i odmorim tih nekoliko dana. Provele smo sate i sate u razgovoru šta da radim i kako, s obzirom da to nešto novca što imam neće potrajati dugo. Iznajmila sam sobu kod jedne starije gospođe, pokušala da nađem neki posao dok još uvek mogu da radim. U samom startu iskreno sam rekla kakav problem imam, ona je imala razumevnja više od svih, pa joj nije bio problem da primi na stan trudnu devojku. Pomogla mi je i da nađem posao kod njenog rođaka dok je bilo izvodljivo raditi. Srećom trudnoća je bila stabilna i bez ikakvih poteškoća, a možda samo o tome nisam ni imala vremena da razmišljam. Radila sam skoro do osmog meseca, čistila, prala sudove, pomagala oko ručka, tako da sam sve vreme bila u pokretu, priča za Telegraf.rs žena koja je morala da se odrekne svog deteta.

Posle porođaja ostavila je dete

Porođaj je bio lak, sve je išlo brzo, priča naša sagovornica koja je, kako kaže, shvatila odavno da nema kud sa detetom, da nema krov nad glavom i da je sama. Kako objašnjava, detaljno je preslišala svoju odluku i shvatila da će tom detetu biti bolje sa nekom drugom porodicom.

-Znam da je devojčica, i da je rođena zdrava. Nisam je ni pogledala, izustila je kratko i kao bez osećaja, a zapravo je u toj jednoj rečenici ostalo sakriveno toliko bola.

Posle porođaja, povratak u podstanarsku sobu.

-Mesec dana nisam ustala iz kreveta, plakala sam danonoćno. Dve drugarice su mi dolazile u posetu, a sa mnom je vreme provodila stanodavka koja je bila u poznim godinama. Jedino što sam tom detetu mogla dati je život i dobro zdravlje i jedino što sam mogla je da joj poželim sreću. Posle dva meseca oporavila sam se fizički u potpunosti i mogla sam da nastavim dalje. Našla sam posao gde sam radila i prekovremeno. Kada je umrla stanodavka, njen sin je prodao stan i opet sam se našla na ulici. Iz početka i iznova krenula sam dalje, priča naša sagovornica, koja je kasnije napustila Beograd i život nastavila u drugoj zemlji.

Nisam imala više pravo na nju

Ostavljena deca često sebi postavljaju pitanje zašto su napuštena i da li će ih roditelji ikada potražiti? Koliko god vremena prošlo, oči ostavljene dece su celog života širom otvorena, u nadi da će se vratiti mama i tata, ili barem jedno od njih. Međutim, nekada je najbolje da se nikad ne vrate.

-Kada nešto raste u vama i kada ga nosite ispod srca, znate li koliko je teško odvojiti se? Naravno da mi je teško i da taj krst nosim do kraja života. Tek posle 10 godina stvorili su se uslovi da izdržavam dete, ali tad je već bilo kasno. Zamolila sam drugaricu da dođe do nekakvih informacija i to što mi je rekla je lepo i to dete je verujem srećno daleko od mene. I za mene i za nju najbolje je da se nikada ne sretnemo jer da sam imala podršku bilo koga, mi bismo danas bile zajedno. Da smo se srele bilo bi mnogo osuda i bilo bi nam teško jer smo majka i ćerka a zapravo dva stranca. Volela bih da nikada ne sazna da je usvojena, ako su to sakrili od nje i da bude srećna, jer ko zna šta bi bilo sa njom i sa mnom, iskrena je ova Beograđanka.

(Telegraf.rs)