Misterija nepresušnog izvora kod ma­le­ne cr­kve kod Kikinde

Ve­ra u bla­go­tvor­no dej­stvo vo­de ko­ja tu iz­vi­re pot­kre­plje­na je usme­nim pre­da­njem

Bu­nar zdra­vlja, ne­pre­su­šni iz­vor iz­u­zet­no pit­ke vo­de kod Ki­kin­de u okvi­ru pra­vo­slav­ne cr­kvi­ce po­sve­će­ne Og­nje­noj Ma­ri­ji, jed­na­ko po­ho­de i po­bo­žni i bez­bo­žni, uve­re­ni u is­ce­li­telj­sku moć vo­de ko­ja u njoj iz­vi­re.

Mit o ču­de­snoj mo­ći vo­de iz ma­le­ne cr­kve Vo­di­ce ži­vi ve­ko­vi­ma, pod­jed­na­ko du­go kao i njen iz­vor, či­ji mlaz vre­me­nom ne uta­nju­je. "Po bož­joj vo­lji je ta­ko", ko­men­ta­ri­šu po­se­ti­o­ci ove pre­le­pe bo­go­mo­lje na­kon što s na­pu­nje­nim pe­to­li­tar­skim pla­stič­nim ba­lo­ni­ma u ru­ka­ma iz­la­ze iz cr­kvi­ce.

Preporučujemo

Po­sve­će­na Sve­toj Ve­li­ko­mu­če­ni­ci Ma­ri­ni, u na­ro­du po­zna­toj kao Og­nje­na Ma­ri­ja, sme­šte­na je sre­di­nom 19. ve­ka du­bo­ko u isto­i­me­nom de­lu ata­ra. Ve­ko­vi pro­la­ze a, ve­ra u le­gen­du o is­ce­li­telj­skim svoj­stvi­ma mla­za iz nje­nog bu­na­ra, sve je ja­ča.

Pr­vi cr­kve­ni za­pis u ko­jem se po­mi­nje ovaj pra­vo­slav­ni hram po­ti­če iz 1837. go­di­ne. U po­pi­su cr­kve­nog in­ven­ta­ra na­vo­di se iz­me­đu osta­log: "Na pro­sto­ru zva­nom Va­lov, gde iz bre­ga vo­da su­zi, na­la­ze se dr­ve­ni krst i dve iko­ne i ko­li­ba tr­skom po­kri­ve­na". Do­volj­no ja­sna na­zna­ka da se ra­di o ne­ka­kvom sve­ti­li­štu, ali je ne­po­zna­ni­ca da li je iz­vor uslo­vio po­di­za­nje re­li­gij­skog objek­ta ili je za­hva­lju­ju­ći cr­kvi­ci u na­ro­du is­ko­va­na le­gen­da o le­ko­vi­tom mla­zu.

Ve­ra u bla­go­tvor­no dej­stvo vo­de ko­ja tu iz­vi­re pot­kre­plje­na je usme­nim pre­da­njem ko­je ka­že da je le­ko­vi­ti iz­vor slu­čaj­no ot­krio bo­le­šlji­vi pa­stir, ko­ji je za­stao kraj iz­vo­ra pod bre­žulj­kom da uto­li žeđ, pa po­tom za­ga­zio u vo­du. Otok na no­ga­ma ubr­zo je spla­snuo, a bol u tre­nu mi­nuo. Ose­tio je olak­ša­nje, pa na­red­nih da­na za­re­đao s te­ra­pi­jom. Zdra­vlje mu se na­glo po­pra­vlja­lo, a po­tom je ne­u­mor­no, od ju­tra do mra­ka, ju­rio za ov­ca­ma.

Sa­da­šnje cr­kve­no zda­nje, pre­ma spi­si­ma SPC, po­dig­nu­to je 1865. go­di­ne. Na nje­go­vom ju­žnom zi­du od­mah je ugra­đe­na plo­ča od cr­ve­nog ka­me­na, na ko­joj je ukle­sa­na krat­ka po­ru­ka: "Srp­ska cr­kve­na op­šti­na Ve­li­ka Ki­kin­da - bo­le­sni­ci­ma, 1865. g". De­ce­ni­ju i po ka­sni­je na bu­nar je mon­ti­ra­na kla­sič­na ruč­na pum­pa, ka­kva je tu i da­nas. Kra­jem 19. ve­ka na ko­rak od cr­kve po­dig­nu­to je ar­hi­tek­ton­ski za­ni­mlji­vo sklo­ni­šte sa ula­zom bez vra­ta i ne­za­sta­klje­nim pro­zo­ri­ma. Da bo­le­sni i ne­moć­ni, hva­ta­ju­ći red pred če­smom, tu, pod kro­vom, ko­na­če.

Do­la­ze ov­de lju­di i iz dru­gih gra­do­va i ino­stran­stva. Cr­kvi­ca sva­ko­dnev­no ima go­ste. Po­ho­de je svi, ne sa­mo po­bo­žni Sr­bi pra­vo­slav­ci, već i ri­mo­ka­to­li­ci, a po­naj­vi­še Ma­đa­ri i pri­pad­ni­ci dru­gih ve­ra. Svra­ća­ju i bez­bo­žni, i svi se oba­ve­zno umi­ju, po­kva­se bol­na me­sta na te­lu. Ne od­la­ze pra­znih ru­ku. Pre po­la­ska napu­ne fla­še i bu­rad.

- Cr­kvi­ca na Vo­di­ca­ma je sve­ga tri ki­lo­me­tra uda­lje­na od gra­da. Ni­je da­le­ko, a nje­na vo­da je pit­ka i pra­vi me­lem. Ako ne stig­ne­mo ra­ni­je, do­la­zi­mo bar jed­nom me­seč­no - ot­kri­va­ju gra­đa­ni za "Politiku".

Ceo cr­kve­ni kom­pleks 1980. go­di­ne sta­vljen je pod dr­žav­nu za­šti­tu. Ovo sve­ti­li­šte i svo­je­vr­sno le­či­li­šte 11 go­di­na ka­sni­je ozva­ni­če­no je kao isto­rij­sko kul­tur­no do­bro od po­seb­nog zna­ča­ja.

Tu­ri­stič­ka atrak­ci­ja

Cr­kvi­ca na Vo­di­ca­ma mo­gla bi da bu­de još pri­vlač­ni­ja za po­se­ti­o­ce, zbog če­ga u lo­kal­noj sa­mo­u­pra­vi, u sa­rad­nji sa SPC, raz­mi­šlja­ju šta da uči­ne ka­ko bi bi­la pri­jem­či­vi­ja. Njen ol­tar kra­se dve iko­ne či­ji je autor San­dra Stan­ko­vić.

Pla­to­om na za­rav­ni, do ko­jeg vo­de ste­pe­ni­ce, do­mi­ni­ra ka­me­ni krst iz 19. ve­ka, ko­ji po­tvr­đu­je da je hram osve­štan. Do nje­ga se sti­že la­ko i br­zo ka­da se na iz­la­sku iz Ki­kin­de, pre­ma Iđo­šu, od­mah iza mo­sta skre­ne ule­vo, pa pro­du­ži as­fal­tom oko ki­lo­me­tar uz ka­nal DTD.

(Telegraf.rs)