Može li u Srbiji da se studira i radi? Ana je na poslu 8 sati, a onda joj ovo kažu na faksu

Tu rečenicu, priča nam, profesori joj uvek ponove kada se požali da je umorna od posla

Najlepše uspomene, zabava, smeh, predavanja, a na pauzama kratak predah uz kafu -  uspomene su koje se vezuju za studentske dane. Međutim, tu su i selidbe, pa i razdvajanje od roditelja, što čini onu težu stranu. Potom u produžene godine studiranja ulazi veliki broj ljudi, a većina isti i ne završi, da li zbog posla, udaje, selidbe ili nekog drugog razloga. Takav scenario doživela je i Ana Petrović, studentkinja iz Leskovca koju su roditelji podržali u nameri da studira u Beogradu, međutim ubrzo je ipak morala da se zaposli kako bi mogla da vodi normalan život.

Studentkinja državnog fakulteta Ana Petrović za Telegraf.rs podelila je svoju kako kaže bolnu ispovest o studiranju i poslu, i dok će većina možda misliti da preuveličava, to je ipak njena realnost. Iz manjeg grada preselila se u Beograd, novac koji su joj roditelji slali bio je dovoljan za život pre korone, ali je kasnije ipak bila primorana i ona da se zaposli.

Preporučujemo

"Tako je, ja sam došla iz Leskovca u Beograd kako bih studirala, moji roditelji su mi na početku slali dovoljno novca sa kojim sam ja mogla da živim. Nije to bila neka velika cifra, ali sam ja bila zadovoljna i mogla sam da preživim što se kaže. Međutim, to je bilo kratkog daha, jer je ubrzo počela i korona. Cela ta situacija je poremetila tok samog studiranja, imali smo periode kada smo pratili predavanja od kuće, pa periode kada smo na određena predavanja išli na fakultet i verujte mi jako je bilo naporno pošto su se i studenti i profesori našli u takvoj situaciji", rekla je studentkinja.

Osam sati radnog vremena, i to punom parom, jer posao zahteva da bude na visini zadatka, a kad završi smenu, "juri" na fakultet. Ima i predavanja koja su obavezna, ali ih preskače jer joj se poklapaju sa radnim vremenom, što je direktno dovodi do toga da predmet prenese u sledeću godinu. Nijedna ni druga strana ne mogu da trpe, a ona je, čini se, razapeta što joj stvara dodatan stres.

"Nekako posle korone, sve se čini da je krenulo stranputicom, poskupljenja su ogromna, moji roditelji su nastavili da mi daju novac, ali toliko je sve poskupelo da sam rešila da se zaposlim. Od tada kreće potpuni kolaps u mom životu, jer je potrebno da osam sati budem radna i produktivna na poslu, a potom da odem na predavanja, ili da učim kod kuće. U početku sam mislila da ću ja to moći, međutim prevarila sam se. Ja sam na šestoj godini i sada mi je sve teže da učim, teško mi je da nađem fokus, dosta se umorim na poslu, i nisam sposobna da posle njega učim", napominje Petrović.

Propusta na fakultetu kako kaže ima mnogo, a najviše joj stvara problem to što fakultet često nema razumevanja prema studentima koji su zaposleni, a da bi položili ispit potreban vam je čitav niz položenih predispitnih obaveza, što otežava jednom studentu da radi puno radno vreme i da studira.

"Ono što mene najviše nervira u celoj situaciji jeste što fakultet nema razumevanja za studente koji rade, već se većina profesora vodi onom rečenicom da fakultet nije obavezan. Tačno je, nije, ali šta ćemo sa ljudima koji žele da ga završe, ali moraju i da se zaposle kako bi priuštili sebi osnovne stvari za život, a kada završimo fakultet gotovo svi traže iskusne ljude za rad i minimum 5 godina iskustva. Pa to stvarno nije izvodljivo. Predavanja su obavezna, vežbe su obavezne, pa silne predispitne obaveze da bi došli do ispita potrebno je mnogo vremena, a ako se nešto propusti direktno se prenosi u sledeću godinu. Naravno da treba sve to da postoji, ali fleksibilnije kako se približavamo toj četvrtoj završnoj godini studiranja. Bilo bi dobro kada bi prve dve godine bile teže, a preostale dve na primer fleksibilnije, da bi studenti mogli da rade", ističe Ana.

I dodaje:

"Nažalost u ovakvoj situaciji nisam samo ja, već mnogo ljudi sa mog fakulteta, ali i drugih. Toliko truda uložimo kako bi bili akademski građani, a posle se bavimo nekim drugim poslovima koji nemaju veze sa strukom za koju smo se školovali. Prakse fali svuda i volela bih da se sami programi nastave promene, jer će tako više ljudi biti zainteresovano da studira, ali će biti i onih koji možda shvate da ih nešto drugo zanima pa promene. Mnogi će me možda osuditi i neće shvatiti poentu, ali poentiraću da se ovde radi o želji za studiranjem, a posao je jedna vrsta preživljavanja, a mladi se ne shvataju ozbiljno, jer misle ako ste mladi onda ste i svemoćni, a to nije tačno", završava razgovor Ana Petrović.

Jedno pitanje koje nas muči posle razgovora sa Anom jeste da li je tačno da ukoliko se studenti zaposle vrlo je moguće da neće završiti fakultet?

(Telegraf.rs)