"Otkud ova svetlost na nebu iznad Srbije": Evo šta se krije iza pojave koja intrigira građane

Nastaje kao rezultat interakcije solarnih vetrova i magnetnog polja Zemlje

Snažne geomagnetne solarne oluje prethodnih dana uslovile su fascinatne pojave polarne svetlosti širom sveta.

Ono što je interesantno, ova pojava zabeležena je i na znatno nižim geografskim širinama, što je vrlo retka pojava. Mnogi su se i u Srbiji zapitali "otkud ova svetlost na nebu".

Polarna svetlost ( aurora polaris) je svetlenje noćnog neba, obično u polarnim zonama. Na severu se naziva aurora borealis (Aurora borealis), a kada se javi na Južnom polu aurora australis ( aurora australis).Pošto su obe aurore istog porekla naučnici pojavu nazivaju "polarna aurora" ("aurora polaris" - severna zora). Ime "severna zora" je nastalo od utiska koji se stiče pri pojavi aurore, posebno gledano iz Evrope - na severnom horizontu se ukazuje crvenkasta svetlost kao, na istoku, u zoru, pred izlazak sunca.

Polarna svetlost povezana je sa električnim i magnetnim pojavama u visokim slojevima atmosfere.

Nastaje kao rezultat interakcije solarnih vetrova i magnetnog polja Zemlje.

Solarni vetrovi šalju veliku količinu čestica visokih energija sa Sunca u Solarni sistem, od kojih nas magnetno polje Zemlje štiti.

Magnetno polje preusmerava ove čestice ka magnetnim polovima Zemlje, čiji se položaj malo razlikuje od geografskih polova.

Danas je poznato da auroru izazivaju elektroni sa energijama u opsegu 1-15 keV, tj. elektroni koji su ubrzani naponom od 1000 V do 15.000 V. Svetlost nastaje kada se ti elektroni sudaraju sa atomima u gornjim slojevima atmosfere, obično na visinama 80-150 km.

U svetlu preovlađuje emisija atomskog kiseonika - zelenkasta linija na 557,7 nm i (naročito kod elektrona niže energije i na većim visinama) tamnocrvena linija na 630,0 nm. Obe linije potiču od zabranjenih prelaza atomskog kiseonika sa energijskih nivoa koji su (u odsustvu sudara) stabilni čime se objašnjava sporo paljenje i gašenje (0,5 - 1 s) aurorinih zrakova.

Mnoge druge spektralne linije takođe su zastupljene, naročito one molekulskog azota, i one se pale i gase mnogo brže, otkrivajući pravi dinamički karakter aurora.

Aurore takođe mogu da se opaze u ultraljubičastom (UV) delu spektra, što se posebno dobro registruje iz svemira (ali ne i sa zemlje jer atmosfera apsorbuje UV zrake).

Svemirska sonda "Polar" je registrovala auroru čak i u području X-zraka.

Aurora se javlja ili kao "difuzno svetljenje" ili kao "zavesa" koja se širi u pravcu istok-zapad. Ponekad se obrazuju "mirni lukovi" a nekada se svetlost neprekidno menja na nebu ("aktivna aurora").

Svaka zavesa se sastoji od brojnih paralelnih zrakova, usmerenih u pravcu lokalnog magnetnog polja što navodi da je aurora uslovljena Zemljinim magnetskim poljem.

Pojava polarne svetlosti vezana je za magnetne bure koje su opet povezane sa jedanaestogodišnjim ciklusom aktivnosti sunčevih pega.

Takođe je uočeno da do geomegnetnih bura najčešće dolazi u vreme ravnodnevice, dakle u rano proleće ili jesen što je pomalo zagonetno jer aktivnost na polovima nema mnogo veze sa godišnjim dobima.

Solarni vetrovi šalju veliku količinu čestica visokih energija sa Sunca u Solarni sistem, od kojih nas magnetno polje Zemlje štiti.

Magnetno polje preusmerava ove čestice ka magnetnim polovima Zemlje, čiji se položaj malo razlikuje od geografskih polova.

U predelu magnetnih polova, ove solarne čestice se velikom brzinom sudaraju sa atomima i molekulima vazduha u višim slojevima atmosfere Zemlje, što za rezultat daje emitovanje svetlosti.

Upravo iz ovog razloga je polarna svetlost vidljiva samo u visokim geografskim širinama severne i južne hemisfere, obično u pojasu oko 20° g.š. oko magnetnih polova Zemlje.

Na severnoj hemisferi se obično može osmotriti na području Aljaske, Kanade, Grenlanda, Islanda, Skandinavije i severnih krajeva Rusije, a ponekad i u pojasu južnije od navedenih predela.

Ovih dana ova pojava beleži se čak i znatno južnije od napomenutih predela, čak i nad našim područjem, što je i više nego retka pojava.

Poslednjih večeri Polarna svetlost bila je vidljiva i na nižim geografskim širinama, pa tako i u delovima Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Srbije (konkretno Vojvodine i delova zapadne Srbije).

Poslednji put je polarna svetlost u našim krajevima viđena 2003. godine i krajem 2023. godine.

Posmatrana iz područja bliže Zemljinim polovima, polarna je svetlost je uglavnom žutozelene, a sa manjih geografskih širina, crvene boje. Do razlike u boji dolazi zbog različitih gustoća vazduha na različitim visinama u atmosferi. Na velikim visinama, gde je atmosfera retka, sudari su među molekulima zraka retki i kiseonik dva minuta nakon pobuđenja emituje crvenu svetlost.

Polarna svetlost u našim krajevima je viđana i 1958, 8 i 9, kao i 11. novembra 1991. godine, 6 na 7. aprila 2000. godine, ali zbog jakih magnetskih oluja i poslednjih dana i to u predelima znatno južnije, naročito na području Vojvodine i zapadne i severozapadne Srbije.

(Telegraf.rs)