Skobalj - malo mesto velikih dešavanja: Meštani ostavljaju svoje poslove "po strani" kako bi renovirali crkvu

Ljudi koji rade po dva posla, i ujedno imaju porodicu obogaćenu malom decom, ostavljaju svoje obaveze po strani kako bi pomogli i doprineli renoviranju crkve

Kada bi imali mogućnost da se nađemo iza očiju stranaca, i pogledamo hrišćana ispred sebe, velika je verovatnoća da ćemo uočiti malu (uglavnom crvenu) brojanicu na levoj ruci, a kroz misli odzvoniće nam rečenica "kako neobična narukvica, ne uklapa mu se uz odelo". Ono što mnogima predstavlja "samo narukvicu", za vernike pravoslavne vere je deo svetinje koji donosi sreću i štiti od zla, a da li znate koja je razlika, jer ne, nije u pitanju izgled, ipak je to samo niz prepletenog konca čiju prirodnu putanju prekida mali krst u sredini. Odgovor je vera - jer samo ona može napraviti razliku i prouzrokovati dela koja su mnogima neobjašnjiva, ali su tu, pa ih u potrazi za logikom nazivamo "čudima".

Na putu koji se prostire od Velike Plane, Lozovika pa sve do Smedereva, nalazi se jedno malo selo koje je dobilo ime po ribi, Skobalj. Naizgled, sredina koju odlikuje cveće zasađeno ispred kapija, bake koje sede na klupama i pričaju "sočne priče", mladi koji se šetaju u grupicama i Dom kulture koji je centar zbivanja, ne deluje previše drugačije od ostalih mesta, ali Skobalj ima priču, i ja ću je sada sa vama podeliti.

Preporučujemo

"Čudo", upravo je ono što sam pri povratku u svoje selo čula ne znajući o čemu se radi. Već umorna od puta, nisam ispratila šta mi je mama, koja me je dočekala na stanici, pričala, ali sam bila sigurna da je u pitanju crkva. Uhvativši me za ruku, trgla me je iz dubokih misli u kojima sam već bila odlutala, te sam se brzo vratila u stvarnost i počela da je slušam. "Ljudi ostavljaju svoje poslove i pomažu crkvi, zar to nije prelepo?", reče ona uzbuđeno, na šta sam samo nasmejano klimnula glavom.

Pogledavši ka crkvi pored koje smo u tom trenutku prolazile, bilo je jasno da su radovi u toku. Veliki broj ljudi, jurio je tamo-ovamo, a među njima prepoznala sam i školske drugare za koje sam znala da su veoma zauzeti, te je bilo teško sa njima zakazati i kafu na pola sata, ali sada su bili tu, u žurbi pomažući oko renoviranja crkve, što je samo potvdilo maminu rečenicu od ranije.

Naime, Skobalj je obogaćen dolaskom sveštenika Bobana Radića, koji je ovo malo mesto podsetio šta znači zajednica i ljubav prema domovini. Kako kažu, sveštenik je veoma skroman, te se često u razgovoru sa njim može čuti kako ističe imena i prezimena ljudi koji su na bilo koji način doprineli izgradnji crkve, napominjajući da on nije "glavni akter ove priče", već samo sloga, ljubav i zajednica na koju svi imamo pravo.

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice, koja je trenutno u fazi renoviranja, polako dobija svoj novi izgled. Pukotine se popunjavaju, freske će se zameniti novim, podno grejanje je uvedeno, a stolarija će biti potpuno zamenjena. Takođe, plan je i proširenje asfaltiranog dela, kako bi oni koji žele da uživaju u liturgiji, ili pak nekom događaju koji se održava u crkvi, mogli bez problema da parkiraju automobile, a želja je i da se izgradi sala koja će služiti za proslave.

Meštani Skobalja su kreativni kada su doprinosi u pitanju. Svako pomaže kako i koliko može, bilo da je u pitanju fizička snaga, novčana, kuvanje ručka za majstore ili kupovina neke određene stvari. Jedno je zajedničko, svi su deo zajednice i svi zajedno rade kako bi njihovo malo selo bilo obogaćeno lepšom i boljom crkvom.

Da je vera osećaj topline na koji nisu imuna ni srca mališana dokaz su i učenici škole "Ivo Lola Ribar". Deca su napravila bazar, te su prodajom svojih dela sakupili novac i ceo iznos donirali crkvi kako bi i njihove rukice doprinele izgradnji svetog mesta.

Naime, ljudi koji rade po dva posla, i ujedno imaju porodicu obogaćenu malom decom, ostavljaju svoje obaveze i dolaze kako bi pomogli i doprineli renoviranju crkve. Činjenica je da parohija nije bila u najboljem stanju, upravo zbog toga je i nephodno potpuno renoviranje, ali jasno je da se pukotine nisu pojavile odjednom, kao i da hladnoća prilikom liturgije nije došla "ove godine", pa pitanje koje se samo nameće jeste "zašto upravo sada?".

Koji je tačno razlog zašto ljudi ostavljaju svoje poslove i trude se da crkvi pomognu što više? Da li je u pitanju volja sveštenika Bobana koji je inspirisao druge da se vrate na svoj put vere, ili je sama vera uvek bila tu, ali je tiho tinjala, jer "ko će prvi pokretnuti taj veliki posao", te je bilo neohodno da neko podigne ruku, nakon čega je sve logičan sled događaja, ostavljamo Vama na proceni.

Kako zapravo izgleda renoviranje crkve pogledajte OVDE.

(Telegraf.rs)