Majke u Srbiji sinoć nisu spavale: Kako je slučaj nestale Danke (2) istovremeno slomio i ujedinio građane

I dalje nema ni traga ni glasa od devojčice Danke

Nisam mogla da spavam cele noći. Razmišljala sam gde je sada ta devojčica. Da li joj je hladno, da li je gladna, uplašena... Ko će da zaštiti to malo biće u ovako kasne sate...

Ovim rečima jutros me je dočekala koleginica na poslu, i sama majka. Vest o nestanku male Danke Ilić (2) kojoj se svaki trag gubi od juče, negde posle 13.45, dočekala nas je šokirane, nespremne. Koliko god loših stvari čuli, vest da je neko možda povredio jedno malo nedužno biće ili da se ono tako nemoćno izgubilo u divljini, uvek nas dočeka nespremne. Niko to ne želi da čuje. Nikada.

Preporučujemo

Mnoge majke u Srbiji sinoć su postavljale isto pitanje - Da li je Danka pronađena? Guglale su, raspitivale se, slušale vesti od reči do reči, sve u nadi da čuju tu jednu: Danka je pronađena živa i zdrava.

Jutros su ustale, pa odmah dograbile telefone, ali te vesti nigde nije bilo. Umesto toga nizali su se naslovi o kolonama žandarmerije i spasilaca koji i dalje neumorno tragaju, o bolnom kriku majke, o ljudima koji su u pola noći ustali da pomognu...

"Ne znam kako ćemo ovo preživeti", izustila je još jedna majka na poslu, kao da se radi o njenom najrođenijem.

Molimo se za Danku u sebi, jer naglas ne smemo ni reč da izustimo. Ako kažemo, neko će možda reći "šanse su male" ili nešto gore... Ne usuđujemo se. Samo da si živa Dankice, samo da si dobro... Ko će večeras podneti mrak i istinu koja u tišini vrišti?

Ima jedna svetla tačka koja nas drži. Nismo izgubili empatiju, nismo izgubili solidarnost. Još nismo potonuli u crnilu strašnih stvari naše realnosti. Ima još nade Danka.

Sociolog: Emaptija nikad nije nestala iz našeg društva 

Za Telegraf govorila je sociološkinja Jelena Radović koja je istakla da smo kao narod trpeli, ali i da još uvek trpimo, te da empatije nije nikada nestala iz našeg društava, samo je vremenom način života postao ubrzan te od svih obaveza i problema nismo u mogućnosti da više pažnje obratimo na druge.

"Živimo ubrzanim životom, čovek nije nikada izgubio empatiju, naime svaki čovek se rađa kao čisto biće koje ima empatiju, ali ona često pada u drugi plan od silnih obaveza sa kojima se ljudi svakodnevno susreću, pa i problema i dolazimo do toga da nemamo vremena za druge. Mi smo kao narod trpeli, ali još uvek trpimo, od pojave korone pa do danas sve se ubrzalo, sve se promenilo i dovelo do toga da mislimo da je empatija izgubljena. Svi se posebno opteretimo kada su u pitanju tragedije, a majke razmišljaju još više što dovodi da se previše opterete, pa i na kraju loše spavaju", istakla je sociološkinja Jelena Radović.

Nesanica, uznemirenost sve to proizilazi od strahova, ističe sociološkinja i kaže da su ovakve stvari jako potresne i da se zbog toga većina susreće sa strahovima različite prirode, ali je potrebno prevazići ih i što pre naći rešenje.

"Sve proizilazi iz strahova, koji se dalje odražava na nesanicu, uznemirenost, rasejanost. Ovakve stvari su jako potresne, stoga se javljaju strahovi da se, na primer, u ovom slučaju detetu nešto ne desi, ili nekom drugom, strah je i što živimo u društvu gde se ovakve stvari dešavaju. U svakoj situaciji bitno je rešenje, ali pozitivno. U ovoj situaciji bi to bilo da se devojčica pronađe što pre živa i zdrava", napominje Jelena Radović.

(Telegraf.rs)