Osmoro dece majka je ostavila, nije se ni okrenula, 3 godine ne pita za njih: Kuća im izgorela, mole za pomoć

Njihovim mukama nema kraja pošto im je pre desetak dana izgorela kuća u koju su se 2003. godine posle progona iz sela Firićeja preselili ostavivši imanje i sve što su njihovi preci sticali

Surova sudbina poigrala se životima osmoro dece Zorana Stojanovića u selu Bosce kod Kosovske Kamenice. Majka Nataša, kako u glas kažu njena deca, ostavila ih je, a da glavu nije okrenula niti je posle preudaje, pre nepune tri godine, posetila decu i bar pitala za njih.

Ostavila ih je da pored oca Zorana sami preživljavaju i staraju se o sedmogodišnjoj Nataši, koja nosi majčino ime, koja boluje od teškog oblika cerebralne paralize.

Preporučujemo

Njihovim mukama nema kraja pošto im je pre desetak dana izgorela kuća u koju su se 2003. godine posle progona iz sela Firićeja preselili ostavivši imanje i sve što su njihovi preci sticali.

Stojanovići su privremeno utočište pronašli u kući Zoranovog ujaka stotinak metara dalje od izgorele kuće u kojoj je svih osmoro rođeno.

"Ne znam kako da i ovo malo pameti što imam sačuvam jer moram ostati pri svesti zbog dece, posebno zbog Nataše, koju ni po cenu života neću dozvoliti da mi neko uzme i smesti u te bolnice u kojima smeštaju decu bolesnu poput moje Nataše“, izgovara Zoran nastojeći da pred najstarijom Jelenom, bliznakinjama Majom i Anom, Ivanom, Milicom, Kristinom i četvorogodišnjim Milošem skrije jecaje i suze koje mu, kako veli, nadiru od tuge i bola.

Kuću u kojoj su večeravali progutao je požar koji je izazvao spoj na električnoj mreži.

Osetili su, kako priča Maja, dim. Tata je otvorio vrata od spavaće sobe i u tom trenutku je vatra buknula. Uspeli su da se, držeći se za ruke, izvuku ispred kuće i zapomažući dozivaju komšije u pomoć.

"Da dim nije probio u sobu u kojoj smo večerali danas ne bi bili živi jer se vatra tako brzo proširila da smo jedva uspeli da iskočimo u dvorište“, priča Maja i kaže da se najviše uplašila za brata Miloša i malu Natašu.

Od tada do danas izuzev obećanja na reč niko Stojanovićima nije pritekao u pomoć. Niko, kako veli Jelena, ne čuje plač njenih sestrica i brata niti želi da im pomogne da se ponovo skuće i nastave da žive kakvim takvim životom u svom domu.

Priznaju Stojanovići da uz redovan svakodnevni topli obrok koji dobijaju iz narodne kuhinje “Majka Devet Jugovića” ne prođe ni desetak dana, a da im neko bar neki dinar ne prosledi.

Danas je Zoranovim siročićima o trošku gradonačelnice opštine Gračanica Ljiljane Šubarić, „Sigurne kuće“ iz Novog Brda i donatora iz Kosovske Mitrovice Aleksandre Todorović dopremljena značajna količina namirnica, odeće, obuće i posteljina.

Zahvalni rekoše da im je obećano da će im kuća biti renovirana i da će sledeće zime spavati u svojim krevetima, u svom domu.

Do tada će čekati na ispunjenje obećanja i živeti u nadi da će Jelena koja je završila Srednju medicinsku školu, položila stručni ispit i dobila licencu, dobiti zaposlenje u nekoj od brojnih srpskih zdravstvenih ustanova u Kosovskom pomoravlju.

Ona se nada da će to biti ambulanta u Kosovskoj Kamenici kako bi lakše mogla da pritiče u pomoć sestrici Nataši za čije su lečenje i operaciju lekari preporučili odlazak u Ukrajinu.

"Nemam kome više da se obratim i molim za pomoć izizev da smognem snage da pošaljem pismo predsedniku Aleksandru Vučiću i da mu potanko opišem situaciju u kojoj živimo jer sam uverena da ni on ni ljudi iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju ne znaju istinu“, izgovori ona moleći sve ljude dobre volje da joj, ne zbog nje već zbog sestrica, bolesne Nataše i najmlađeg Miloša, pomognu da dobije zaposlenje kako bi započela život dostojan čoveka.

Zoran će nastaviti, u šta se zakleo i u crkvi, da sa svojih deset prstiju „rmba“ ne stideći se bilo koje vrste posla, samo da bi decu prehranio i izveo na put, u šta je teško poverovati ukoliko šira društvena zajednica i posebno ljudi iz Centra za socijalni rad njemu i njegovoj "pileži“ ne priteknu u pomoć.

(Telegraf.rs/N. Zejak)