Potresna priča 2 vojnika: Darka i Zorana život rastavio, sudbina ih spojila, a onda je usledilo bombardovanje

Darko za Telegraf.rs priča istoriju njihovog prijateljstva koja seže u daleku 1974. godinu, kada su se upoznali u zgradi u kojoj su živeli sa roditeljima. Život ih je razdvojio, a onda su se slučajno sreli ponovo

Najmlađi poginuli pilot tokom NATO bombardovanja na SRJ bio je Zoran Radosavljević koji je upravljao MiG-om 29. U trenutku kada je njegov avion pogodila neprijateljska raketa, imao je samo 34 godine i ceo život pred sobom. Proglašen je herojem koji je svoj život dao da bismo mi bili slobodni, a uspomenu na njega verno čuva porodica, ali i prijatelji koji se sa osmehom prisećaju trenutaka iz vojske i dečijih dana. Jedan od njih je Darko Perišić. Zoranov drug iz "kvarta", klupe i kolega.

Preporučujemo

Darko za Telegraf.rs priča istoriju njihovog prijateljstva koja seže u daleku 1974. godinu, kada su se upoznali u zgradi u kojoj su živeli sa roditeljima. Iako su im se životni putevi na kratko razdvojili, sudbina je htela da se Darko i Zoran ponovo sretnu. Tako su se nakon nekoliko godina, ni ne sluteći da će se ponovo videti, sreli u Vazduhoplovnoj gimnaziji u Mostaru. Od tog dana, pa sve do 26. marta 1999. godine kada je Zoran poginuo, delili su mnoge lepe i teške trenutke.

"Upoznali smo se jako rano. Živeli smo u istoj zgradi u Kruševcu sredinom 70-ih. Tu smo se družili, igrali fudbal u parku kao klinci. To je trajalo do 1976, a onda su nam se porodice preselile za Beograd jer su nam očevi bili vojna lica. Tada su nam se razišli putevi, a onda smo se 1979. ponovo na oduševljenje obojice slučajno sreli na prvoj godini Vazduhoplovne gimnazije u Mostaru. Od tada nam se životni i profesionalni putevi nisu razdvajali. Cela naša klasa, svih 11 koji smo završiliCela naša klasa, svih 11 koji smo završili Vazduhoplovnu vojnu akademiju na nadzvučnoj avijaciji raspoređeni smo na Batajnici. To se nikada pre i posle nije desilo, da je cela klasa na jednom mestu. Od 1987. nadalje smo bili zajedno, osim kraćeg perioda od marta 1998. pa do kraja agresije 1999. kada sam ja prekomandovan u 83. lovački avijacijski puk na aerodromu Slatina pored Prištine", priseća se Darko za naš portal.

Kako kaže, Zoran je bio posebna ličnost. U društvo unosio je specifičnu vrstu energije koja se teško zaboravlja, a čini se da je baš zbog toga i 25 godina nakon tragedije, ostao zapamćen i neizmerno voljen.

"Zoran je uvek bio posebna ličnost, izdvajao se po svojoj specifičnoj energiji. Nije bio nametljiv, baš suprotno, bio je nenametljiv, ali nikako niste mogli da ga ne zapazite u društvu. Plenio je svojom pojavom, znanjem, elokvencijom, interesima.. Neverovatno je koliko ga je stvari zanimalo osim letenja, što je naravno bilo prvenstveno. Bilo čega da se dohvatio, on je sistematično radio na tome. Voleo je jedrenje i vrlo rano je ušao u tu priču i kada je osetio da to voli, punim plućima se predao tome, brzo je položio za skipera. Sa Lazarom Jovanovićem, doajenom jedriličarstva, uplovio je u vode jedrenja. Osnovna znanja sticao je u Lazinom JK Lamar, da bi nakon par godina osnovao svoj klub Polaris. Predao se i potpuno ušao u celu tu priču, kao i za sve drugo što je radio. Mada na prvi pogled nemaju mnogo zajedničkog, jedrenje i letenje povezuje navigacija, a to je oblast koja ga je veoma interesovala i na kojoj je magistrirao 1998. godine na Fakultetu organizacionih nauka" pojašnjava Zoranov najbolji drug.

"Šok, neverica i užasan trenutak za sve nas"

Nažalost, svetlost koju je unosio među porodicu, prijatelje i kolege, ugašena je 26. marta 1999. godine. Trećeg dana NATO agresije na SRJ, Zoran je sa Slobodanom Perićem Bucom bio u pripravnosti na aerodromu Batajnica, a u kasnim popodnevnim satima su dobili naređenje za poletanje i presretanje NATO aviona. Pogodila ga je neprijateljska raketa i njegov život je okončan na mestu koje je predstavljalo njegovu najveću ljubav - u avionu, visoko među oblacima.

Ova informacija bila je šok za sve njegove kolege sa Batajnice. Svi su već bili upućeni da je avion oboren, ipak, do poslednje sekunde nadali su se da će Zoran doći, da će mu ponovo čuti glas. Verovali su da se negde krije i pokušava svim svojim naporima da stigne do njih. Nažalost, realnost je bila drugačija.

"Ja sam isto veče saznao da on i Buca nisu sleteli. Bili smo izmešteni van kruga aerodroma jer je bombardovanje bilo intenzivno. Bili smo u pripravnosti. Negde u večernjim satima smo dobili vest da se Zoran i on nisu vratili. Svi smo očekivali da će se to rešiti i da će ih naći žive i zdrave, jer je prethodnog dana bilo obaranja i pronađeni su živi i zdravi i Ilja i Keša i Grof. Nadali smo se da će biti dobro i nismo ni razmišljali da ga više nećemo videti. Tako nešto je bilo daleko od mogućnosti spoznaje za njega punog života. Vrlo brzo se Buca javio i to je izazvalo oduševljenje svih nas. Tada još nismo imali informacije o Zokiju i nada je porasla da će ga naći živog, baš zbog Perića. Nažalost, više se ni ne sećam, sutradan je pronađeno mesto gde je avion pao i mladići iz zaseoka u Bosni su prvi došli do njega. Njegovo telo su prebacili u igri minuta i izbegli da dođe patrola SFOR-a. Izneli su ga na šatorskom krilu i organizovalo se prebacivanje njegovih ostataka u Srbiju. To je bio ogroman šok, neverica, užasno težak trenutak za sve nas", priseća se Darko sa bolom u glasu.

Neizmerna teskoba bila je prisutna iz više razloga. Perišić kaže da je u isto vreme osećao stotine pomešanih emocija, a između ostalog i bes.

"Teško je bilo iz mnogo razloga. Pre svega, izgubio sam prijatelja kog sam znao dobar deo života. Bes je takođe bio prisutan. Zoran je leteo na dvadesetdevetkama, a ja sam bio na dvadesetjedinicama. Dvadesetjedinice nisu korišćene za borbena dejstva, postojala je priča da su nas čuvali za rezervu u slučaju da dođe do kopnene invazije. Dvadesetdsevetke su bile inferiorne u odnosu na tehniku kojom je NATO raspolagao, a tek dvadesetjedinice nisu imale šta da traže tada u vazduhu. Ta nemoć, ta spoznaja da sediš tu dok tvoje kolege lete nas je dodatno ubijala u tom trenutku", kaže Darko.

Prve detonacije donele su nemir među vojnike, ipak, sve se brzo odvijalo. Bombe su padale jedna za drugom, dežurstva su se smenjivala, a Perišić kaže da su vremenom svi upali u neku vrstu rutine, ukoliko se takav način života uopšte može ovako okarakterisati.

" Prve bombe su na Batajnicu pale oko 8 uveče, mene je komšija prevezao do aerodroma jer sam bio u stanu kada je počelo. Prvu noć sam bio tamo u zemunicama dok se nije razdanilo i dok nisam prešao u eksadrilu. Detonacije na svakih par minuta. Vrlo brzo oguglate na to. Šta će biti biće, tu smo pokušavamo da vidimo šta može da se uradi da damo to za šta smo premani čitavu karijeru. Dežurali smo i bili u pripravnosti. To je tako teklo iz dana u dan, ulazilo u rutinu, koliko može da bude rutina", priseća se Darko.

Zoranova ljubav i dalje živi kroz Darka

U moru uspomena sa Zoranom, Darko pamti jednu koja je zauzela posebno mesto u njegovom srcu. Zoranova najveća ljubav pored letenja bilo je jedrenje. jedrenje. Darko je kao poklon za prvu godišnjicu braka od supruge Branke dobio sedam dana jedrenja sa Zoranom. Tada, zbog tek zasnovane porodice, nije mogao da se posveti jedrenju na način i u meri u kojoj je to Zoran radio. Ipak, Darko je danas sertifikovani skiper i pušta Zokijevu ljubav da živi kroz njega.

"Zoran je 1992/93 upoznao jedrenje i otišao prvi put, pa je nagovarao i mene. Mene do tada jedrenje nije posebno privlačilo i onda sam dobio kao poklon za prvu godišnjicu braka odlazak na 7 dana jedrenja sa Zoranom i Lazom Jovanovićem. Tada sam upoznao Lazu, išli smo od Bara do Bigove. Nije bilo bogzna kakvo jedrenje, bilo je malo vetra, ali ostale su mi uspomene na druženje, roštiljanja na kopnu... To je bilo moje prvo jedrenje. Nažalost nisam nastavio sa jedrenjem dugo posle toga, dobio sam i sina pa sam imao porodične obaveze. Zoran je nastavio punim plućima, ostvario se i na tom polju. Krenuo je sam da plovi i radi kao skiper. On je do poslednjeg trenutka bio u jedriličarskoj priči. Nakon njegove pogibije ustanovljena je regata Zoran Radosavljević koja traje i danas. Od tog trenutka sam ja krenuo da dolazim na regatu sa klasićima, kolegama i Zoranovim prijateljima iz civilstva, pa smo se vremenom uključili i kao posada na brodovima. Polako sam se navukao na tu priču, pa sam posle penzionisanja počeo ozbiljnije time da se bavim. Od prošle godine sam i ja skiper i to je ta povezanost sa Zokijem", zaključuje Zoranov verni drug i kolega.

(Telegraf.rs)