Njene krune od slame čuvaju se u muzejima širom sveta: Jozefa iz Tavankuta neguje svoj hobi skoro 30 godina

Prvu krunu izradila je davne 1998. godine

Vešte ruke Jozefe Skenderović izradile su na desetine božanstvenih umetnina od slame. Godinama unazad ona za potrebe Dužijance u rodnom Tavankutu, kao i u Subotici pravi krune od slame koje se danas čuvaju u muzejima širom Balkana, jedna je čak dospela i do privatnog etnološkog muzeja u Kaliforniji.

Po profesiji je prosvetni radnik, a u duši umetnica koja više od četiri decenije svaki snop slame koji dospe do njenih ruku pretvara u umetničke predmete od kojih su, svakako, najzahtevnije krune koje izrađuje za Dužijancu, manifestaciju koja predstavlja temelj slamarske umetnosti.

Preporučujemo

- Prvu krunu za potrebe Dužijance u Tavankutu izradila sam davne 1998. godine. Na njoj stoji broj 70 budući da se te godine u mom selu slavila Dužijanca po 70. put. Kruna uvek ističe značaj nekog događaja ili šalje neku upečatljivu poruku. Na primer, nedavno je Novi Sad bio Evropska prestonica kulture i u skladu sa tim smo imali prikaz Dužijance tamo. Želela sam da predstavim ljude koji žive u tom gradu i na kruni se našla kula sa satom, kao jedan od najupečatljivijih simbola Novog Sada. Uoči same Dužijance shvatila sam da mojoj kruni nedostaju mostovi koji u ovoj našoj Vojvodini ne spajaju samo dve obale reke, već i različite ljude koji tu žive, zato sam dodala i obrise novosadskih mostova (Most slobode i Žeželjev most) - počinje priču Jozefa za Subotica.com koja uveliko plete slamu za krune koje će se naći na ovogodišnjim manifestacijama u Tavankutu i centru grada - Za proslavu tavankutske Dužijance napraviću maketu kapelice Svete Ane koja se nalazi u Gornjem Tavankutu, a za gradsku manifestaciju još uvek ne znam šta ću izraditi.

Iako je izradila na desetine kruna kod kuće nema nijednu, već se njena umetnička dela čuvaju u muzejima širom Balkana, a jedna kruna dospela je do daleke Kalifornije gde je izložena u jednom privatnom etnološkom muzeju.

- Krune sa gradskih Dužijanci čuvaju se u muzeju Subotičke biskupije, a ona koju sam izradila za potrebe predstavljanja Dužijance u Zagrebu je završila u Nadbiskupskom muzeju. Kruna koju sam pravila za novosadsku Dužijancu je ostala u tom gradu i nalazi se u Muzeju Vojvodine. Prošle godine, po prvi put smo organizovali Dužijancu u Mostaru, a moja kruna ostala je u umetničkoj galeriji toga grada. Ima jedna moja kruna i u Baji, u Mađarskoj - ponosno ističe Jozefa - Jedna kruna je čak završila u Svetskom muzeju slame u Kaliforniji koji je bio u vlasništvu pokojnog Morgana Ovensa, divnog čoveka, ljubitelja slamarske umetnosti i etnologa koji je prikupljao eksponate iz celog sveta.

 - Cene ljudi ove naše umetničke predmete. Uglavnom ih kupuju kada idu negde u goste. Uvek je prikladno domaćinu pokloniti neku sliku ili suvenir tipičan za naš kraj. Interesantno, naši ljudi koji žive u inostranstvu takođe kupuju slike, kažu da ih podsećaju na zavičaj. Sećam se, jedan bračni par koji živi u Kanadi je pazario jednu sliku od slame i tada su nam rekli da će ona biti okačena na jedan zid u njihovoj kući koji su nazvali "zid nostalgije" - priča Jozefa.

Zahvaljujući slami, Jozefa i njene koleginice su proputovale dobar deo Evrope, ali i Evropu dovele u Tavankut.

- Taj moj hobi me je odveo do raznih zemalja u Evropi, učestvovala sam na svetskim forumima slame. Zanimljivo je to da se u celom svetu, gde god ima slame, nađu i neki kreativni ljudi koji od nje nešto božanstveno naprave. Na primer, Litvanci koriste ražanu slamu i neke male trakice spajaju u konac i to su neki himeli koji vise. To svaka kuća ima, jer se ovi predmeti tradicionalno poklanjaju na venčanjima, krštenjima i drugim svečanostima. Kod njih to ima religijsku simboliku, spajanje neba i zemlje. Zahvaljujući slami sam stekla poznanstva širom sveta, od Evrope, Amerike, do Azije - navodi sagovornica i ponosno dodaje da je 2014. godine njeno rodno selo bilo domaćin 6. Svetskog kongresa slame koji je okupio slamare iz preko 30 zemalja.

Slamarke na severu Bačke danas čine sve kako bi sprečile da ova naivna umetnost padne u zaborav. U skladu sa tim u selima oko Subotice organizuju se slamarske kolonije, a Jozefa je gotovo tri decenije vodila likovnu slamarsku sekciju pri KUD "Matija Gubec".

- Slamarska umetnost nije teška, ali iziskuje strpljenje i dosta slobodnog vremena. Tempo života je danas takav da žena često nema vremena da se posveti nekom hobiju, tako da ovo uglavnom rade one koje imaju odraslu decu i penzionerke. Ipak, trudimo se da što više devojaka i žena obučimo da rade u tehnici slame. Naše radove izlažemo na izložbama, jer tada nam se najčešće i jave žene koje su zainteresovane da se priključe našoj sekciji. Ja ću se ovim baviti sve dok me zdravlje služi i nadam se da će slamarska umetnost opstajati još dugo - završava sagovornica.

(Telegraf.rs)