Zvonimir je preživeo ranjavanje i nož pod grlom, ali svoje parče zemlje kod Gnjilana ne napušta

Socijalu ne prima, niti bilo kakvu drugu pomoć, iako nepismen i nemoćan ne želi da moli za pomoć, ali se ipak nada da nije zaboravljen i da će kakav dobrotvor pomoći mu da otplati dug za hleb i poneku paštetu, koji ima u obližnjoj prodavnici u vlasništvu Albanca

Pokušali su da me ubiju. Znali su ako meni ode glava da će im ostati više od osam hektara zemlje, i da će se s mojim ubistvom, pokrenuti iseljavanje moje familije, kumova i komšija, reči su Zvonimira Simića iz sela Poneš kod Gnjilana kojeg je Albanac Džeme Šalja iz snajperske puške ranio 29. oktobra 2001. godine dok je s komšijama sekao drva za zimu u šumi udaljenoj oko kilometar od centra Poneša oslonjenog na put Priština-Gnjilane.

Ne plaši se da se priseti i da izgovori samo istinu da je bio meta, jer je njegov komšija Džeme i pre sukoba na Kosovu i Metohiji pokušavao da pali i žari po Ponešu.

Preporučujemo

"Planirao je da meni skine glavu i da mu kao od oca ostane oko osam hektara njive, da će moja rodbina, kumovi i prijatelji, plašeći se zuluma krenuti da beže da spasavaju sopstvene glave i živote dece", govori Simić.

Prisećajući se tog oktobarskog popodneva, pred sam mrak, kaže da je sa trojicom rođaka, u obližnjoj šumi od čijih su stabala ranije meštani pravili burad, posekao dve zaprege drva.

"Odjednom sam osetio tup udarac u levo rame, a po licu mi je pljusnula krv. Pao sam na zemlju, a pored mene i njih trojica zalegoše. Odjeknu još jedan pucanj. Krvarim i posle nekoliko minuta smogli smo snage da podignemo glave kada sam onako u polusvesti shvatio da sam ranjen, da mi se metak zario u rame“, govori on i kaže da je krajičkom oka video komšiju Šalju kako beži niz strminu prema kućama.

Bio je, kako kaže sav u krvi, kada su ga rođaci dovezli do bolnice kod Uroševca gde su mu američki medicinari ukazali pomoć.

"Zadržali su me pet dana, ali u otpusnoj lisiti kako su mi rođaci pročitali, napisali su da su me isti dan otpustili, ali su zaboravili da promene i datum na papiru", priča on.

I zaista na otpusnoj listi stoji datum prijema 29. oktobar, a u epikrizi je navedeno da je Zvonimir Simić primljen u bolnicu 2. novembra i da je istog dana posle ukazane lekarske pomoći otpušten kući.

"Znam zašto su to napisali jer su odmah pošto su me primili počeli da me ubeđuju da treba da kažem da sam se sam ranio, bila je jedna njihova priča, a druga da sam se potukao s bratom i da me je brat ranio", prenosi Simić reči američkih vojnika, jer činove ne raspoznaje.

Zna kaže, da ga je jedan u civiilu, na dobrom sprskom jeziku, skoro primoravao da prizna i stavi ostisak prsta na papir na kome je, kako mu je kazao, stajalo da se sam ranio i da će ukoliko stavi otisak prsta dobiti toliko dolara da može da bira kuću u Srbiji.

"Nisam prihvatio i onako uplašen za život nisam oka sklopio dok mi peti dan nisu kazali "izlazi, gubi se odavde", priseća se i kaže da ga je na kapiji sačekao brat i istog dana prebacio u Smederevo gde su mu lekari odmah ugradili šinu i prespojili pokidane mišiće.

Posle skoro pola godine Zvonimir se vratio u rodni Poneš gde je isto veče, kako kaže, preživio klanje.

"Gluvo doba noći je bilo. Čujem pse. Neko udara na vrata da ih iz baglama izvali. Naslonim se svom težinom o vrata. Upalih svetlo i vidim kako onaj isti Džeme s nožem stoji na verandi i na albanskom mi kaže "živ si još odrubiću ti glavu", drhteći govori Zvonimir i dodaje da je rešio da progovori, jer je nedavno Džeme ponovo kazao "nećeš još dugo".

Treći susret "dželata i žrtve" posledica je nemaštine i bede u kojoj Zvonimir živi.

Nepismen, nikada nije zasnivao radni odnos niti se bilo čim drugim izuzev čuvanjem ovaca i kopanjem njiva bavio, prinuđen je da makar to bilo i za suv hleb radi pod dnevnicu.

Džemin otac Emruš pozvao je Zvonimira da mu pre dve godine kopa kukuruz i obećao da će mu platiti nadnicu u iznosu od 15 eura i Zvonimir je kako veli gladnih usta i prazna stomaka prihvatio ponudu.

"Završili smo dan i taman su nam prineli večeru kad na vrata ulazi Džeme i kad me je vedeo okrete se na petu i udari vratima i na srpskom mi kaže "otkuda ti majku ti srpsku" i ode, našta me njegov otac pita šta je bilo. Odgovorih - pa on me je upucao i hteo da me zakolje. Emruš izvadi 15 eura i reče mi "idi", ali videh kako mu suze idu niz obraz, jer zna koliko je leba pojeo kod mojih roditelja i u mojoj familiji", prepričava Zvonimir.

On je uveren da Džeme i njemu slični imaju podršku stranaca i da sve što čine čine u dogovru s njima, o čemu svedoči dokumentacija čije kopije čuva.

"Govorili su mi, i mene nepismena ubedili, da im dam dokumentaciju da će mi obezbediti odštetu, ali ja do danas nisam dobio ni dinar, ali sam čuo da je jedan od mojih komšija Srba, neću njegovo ime da kažem, unovčio moju nesreću", vrteći glavom kaže on i dodaje da su svi njegovi zahtevi da ostvari bar socijalnu pomoć ili s bratom koji mu je preminuo pre dva meseca dobije pomoć u hrani iz Narodne kuhinje, ostali u nečijoj fioci.

Meštani Poneša čije se raseljavanje ubrzava zbog prodaje koja uzima maha svi do jednog znaju da je Zvonimir bio meta albanskih ekstremista zbog imanja oslonjenog na novu trasu auto-puta Uroševac – Gnjilane.

Znaju, ali izbegavaju da javno govore, da nekoliko otrgnutih Srba iz Poneša, unovčava sve što može unovčiti, pa i Zvonimirovu nesreću. Debelo su, tvrde Ponešani, naplatili potpis na papir – saglasnost da se u centru sela na parceli oslonjenoj na desetak kuća u vlasništvu Savića izgradi džamija.

"Od nas ovakvih kakvi smo Bog je digao ruke. Mnogima je taj evro draži od krsta i imanja na kojima su nam preci s krstom na leđima došli još u vreme Turaka", reče starica koja Zvonimiru makar jednom nedeljno doturi hleb i po nešto uz hleb.

U Ponešu do jula meseca 1999. godine, živelo je nekoliko albanskih porodica koje su više poštovale srpske običaje, a danas je njihov broj trostruko veći u odnosu na broj preostalih Srba.

Danas u Ponešu od "predratnih" oko 600 Srba je ostalo nešto više od stotinu, a među njima i Zvonimir koji jedini živi u mahali Ristići u kojoj je do njegovog ranjavanja živelo dvadesetak porodica Ristića.

Iako samuje i uglavnom gladuje zahvaljujući bratu Miroslavu koji živi u Smederevu i koji mu s vremena na vreme doturi novac i hranu za preživljavanje on čuva dve svinje i dvadesetak kokošaka.

Imao je i kravu, ali su mu je ukrali i ostavili ga kako veli bez parčeta sira što mu je uz hleb bila jedina hrana.

Socijalu ne prima niti bilo kakvu drugu pomoć, ali iako nepismen i nemoćan ne želi da moli makar crkao od gladi, ali se nada da će neko od humanitaraca i radnika Centra za socijalni rad posetiti ga i dodeliti mu makar neku vrstu pomoći kako bi mogao otplatiti dug za hleb i neku paštetu, koji ima u obližnjoj prodavnici u vlasništvu Albanca.

(Telegraf.rs/N.Zejak)