"Sve dok se čuje zvono sa ove svetinje znaju da ovde ima srpskih duša": Paroh Staniša o situaciji u Prištini

Verujući i moleći se Svetom Nikoli zaštitniku grada Prištine da njegova zvona nikada ne utihnu on kaže da je spokojan i u molitvi i srcu i duši.

"Živim sa bratom, ocem Srđanom, kao one slabe životinje, biljojedi, u šumi. Danju prošetaju po šumi, a čim padne mrak, skriju se u svoju jazbinu i tako dan za danom", reči su oca Prištevskog paroha Staniše Arsića kojima opisuje svoj, reklo bi se, isposnički život u konaku u porti crkve Sveti Nikola u Prištini.

Zatvore se u svetinji koja, kako on kaže, više čuva njih dvojicu nego što oni čuvaju nju, u njoj samuju kao što i svetinja samuje i čamuje. U oživljenom hramu čuva veru uz jedinu ikonu koja nije izgorela u Martovskom pogromu 2004.godine na kojoj je oslikano žitije Svetitelja i kandilo koje se nikada ne gasi niti će, kako poručuje, za vek vekova biti ugašeno.

Preporučujemo

"Paleći kandilo koje ne damo da se ugasi shvatimo koliko mi doprinosimo ne samo našem nego i spasenju celokupnog srpskog roda jer sve dok se čuje zvono sa zvonika ove svetinje svi znaju i znaće da ovde ima srpskih duša",skoro da se ispoveda otac Staniša.

Verujući i moleći se Svetom Nikoli zaštitniku grada Prištine da njegova zvona nikada ne utihnu on kaže da je spokojan i u molitvi i srcu i duši.

Srpski narod je, kaže, kao i sveštenstvo vekovima prolazio golgotu, ali su svetinje opstajale, isijavale Božjom svetlošću, osvetljavajući put vernom i odanom. Nabrajajući imena još šestoro Srba koji žive u Prištini, Milorad, Aleksandar, Vera, Mileva, Rada i Batan, on kaže da svetu liturgiju služi u prisustvu zvonara i koje kad po još jedno, dvoje ili troje Srba.

"U Prištini živi još po neka srpska duša u mešovitim brakovima i troje pravoslavnih u Domu staraca čija imena uprava Doma ne dozvoljava da se saznaju. Svi drugi podaci o prestalim Srbima u Svetog Nikole gradu su netačni" ,naglašava ponavljajući da je od predratnih 45.000 broj Srba sveden na zanemarljiv.

Dodaje da duša boli, da jad razjeda srce, kada mora da sačeka zvonara da odzovni crkvena zvona i vrati se jer ne može izgovoriti reči "blagosloveno carstvo" kako bi počeo Svetu liturgiju bez prisustva bar još jedne duše.

O uslovima života posebno o nazovi slobodi dovoljno govori to što je ulazak u crkvu zabranjen bez prethodne dozvole policijske patrole koja 24 časa dnevno čuva svetinju i u njoj dvojicu „isposnika“,kao što čuvaju manastire Devič,Budisavci, Pećku patrijaršiju,Gračanicu,Svete Arhangele ,Bogosloviju i hram Svetog Đorđa u Prizrenu i još desetak manastira i crkava u urbanim sredinama na Kosovu i Metohiji,poput crkava u južnom delu Kosovske Mitrovice,Istoku,Uroševcu, Vučitrnu ....

"Pristup ovoj svetinji nije slobodan, ali je to mnogo manje zlo od onog što ja kao sveštenik preživljavam i doživljavam pri pokušaju da u ime crkve ostvarim bilo koje pravo u nekoj od tih Kosovskih institucija. Nailazimo, ma koliko to nekom smetalo što izgovaram, na zid, na prezir i gađenje.. Na mene gledaju kao na đavola, na biće kojem ne treba ni vazduh dozvoliti da diše, a kamoli da progovori ili ispiše nešto na svom maternjem jeziku", sa gorčinom izgovara otac Staniša.

Njegova porodica,supruga i troje dece, od kojih je najstarija ćerka završila Medicinski fakultet, srednji sin ima još četiri ispita na Stomatologiji i najmlađi student treće godine Informatike i računarstva, žive u Kosovskoj Mitrovici.

Ne bi smeo, kako podvlači, da se poigra s njihovim životima da ih u ovom trenutku preselenjem u Prištinu "sasvim izvesno izloži fizičkom nestajanju" jer sve što je preko broja jedan i pripada srpstvu je ciljana meta i izloženo je odstrelu.

"Njihovim prisustvom ne bi bili ugroženi samo naši životi već i ova svetinja, a to potvrđuju reakcije "namernih prolaznika" u danima kada na liturgiju dođe po nekoliko Srba, koji po izlasku iz hrama moraju ići jedan po jedan nikako po dvoje", navodi on.

Rođen u selu Strelica kod Kosovske Kamenice u porodici seljaka - vernika, završio je Bogosloviju u Prizrenu u generaciji 1985-90, bio jedan od četvorice najboljih pojaca u generaciji, a diplomske ispite je polagao pred Komisijom u kojoj je bio počivši patrijarh srpski Pavle.

Posle odsluženja vojnog roka rukopoložen je juna meseca 1992. godine i ubrzo postao jedan od najmlađih paroha ,pošto je jula meseca stupio kao sveštenik na Vučitrnskoj parohiji, gde je ostao sve do juna 1999. godine kada je zajedno sa svekolikim srpstvom morao spasavati živu glavu s porodicom.

Upravo,23. jun 1999. godine je dan koji će mu, kako veli, celoj srpskoj pravoslavnoj crkvi ,ostati ucrtan kao Božje proskazanje. Iz crkve Svetog Ilije izvukao je kompletan ikonostas koji je zajedno sa njim, on s porodicom u jednoj sobi ikonostas u drugoj, u Zvečanu je preživeo istrajavajući u opstajanju na Kosovu i Metohiji.

"Jeste da je ikonostas bio jedno vreme smešten u Studenici, potom vraćen u Banjsku da bi pre nekoliko godina posle obnove hrama Svetog Ilije bio vraćen pod krov svoje svete kuće", podseća on.

Ostaje mu, kako kaže, od Svevišnjeg dar i to što je tri dana posle progona poslednjeg Srbina iz Vučitrna u spaljenom hramu Svetog Ilije u pratnji Francuskog kapetana ,kome su kasnije albanci kamenom isterali oko, u pepelu pronašao "Filigranski krst sa prestola Svetog Ilije".

Zajedno su, kako kaže, plakali i u tom plaču skrio je krst u nedra i odneo u Zvečan da bi danas zajedno sa ikonostasom ponovo sijao u Vučutrnskom Svetom Iliji.

Otac Staniša blagoslovi vernom narodu da poput njega "ne diže sidro i izdaje svetu zemlju".

"Moramo imati strpljenja, biti sabrani u veri i naciji, jer nigde lepših i veličanstvenijih svetinja nećemo naći, niti ćemo naći rodniju zemlju, a uz to moramo se učiti na prošlosti na žrtvi koju su naši preci dali da bi mi kao svekoliko srpstvo imali toliko hramova i toliko Božje samilosti",poručio je on, apelujući na rođene Prištevce da bar o svetim danima dođu po blagoslov u hram u kome su kršteni.

Završavajući priču ,dok se sa obližnje džamije čuje hodžina molitva, paroh Staniša zamoli, više opomene radi vernom narodu, da doda da u skorije vreme sve više starijih Albanaca starosedelaca dolazi u crkvu na pokajanje, upale sveću, ali ne ljube ikonu, čime stavljaju do znanja da i oni znaju šta je pokajanje i ko je "sudija".

(Telegraf.rs/N.Zejak)