Teška životna priča poznatog muzičara: Odrastao u hraniteljskoj porodici, bežao od kuće, sada jedva čeka veče

Sebe naziva putujućim muzičarom

Ulični svirač Đorđe Đumić (29), privukao je veliku pažnju prolaznika u Užicu i na Zlatiboru, a za Telegraf je govorio o svojim počecima, karijeri, životu... Ni prohladni, mrazoviti dani, u januaru i februaru, nisu ga sprečili da gotovo po ceo dan svira u centru Užica, razbija svakodnevnu tminu "gluvog" perioda godine i unosi raspoloženje među građane. Temperatura oko nule i rad na ulici, za njega nije ništa neobično, a pažnja koju mu daju prolaznici dodatan je podstrek.

Preporučujemo

Zvuci klarineta mamili su Užičane da se uhvate za novčanik i njegov trud nagrade nekom parom, kao što je i red, a pepoznatljivi tonovi ponekog su naveli i da zapevuši uz njegovu melodiju.

Ovaj šarmantni mladić, na zapad Srbije, došao je iz Pančeva, svirao u Beogradu, Beču, a sada ga najčešće mogu videti građani i turisti na Kraljevom trgu na Zlatiboru, ali i u centru Užica.

"Za novogodišnje praznike najviše vremena sam provodio na Zlatiboru, sve je vrvelo od turista, a zatim sam sišao u Užice, gde su me građani svesrdno prihvatili. Mada, narod u ovom kraju uživa u trubačima, ali su se sudeći po pažnji prilagodili i zavoleli i moje tonove", kaže Đorđe, ističući da nije običan, već putujući muzičar.

On se školovao u Muzičkoj školi "Jovan Bandur", gde je stekao niže i srednje obrazovanje, dok je uporedo završio i Ekonomsku školu, odlučio se i za fakultet u Beogradu, ali je želja za muzikom ipak preovladala.

Već deceniju se bavi ovim poslom, a kroz deset godina muzičkog staža obišao je brojne srpske, ali i inostrane gradove, čije je stanovnike zabavljao svojim repertoarom. Ove zime odlučio je da poseti ovaj kraj Srbije, a ubrzo je pobrao simpatije prolaznika, što i svedoči činjenica, da svaki put praznog đepa krene na ulicu i zaradu počne od nule.

Posao uličnog svirača, ističe, nije lak, izloženi su svim vremenskim neprilikama, što im ugrožava zdravlje i život, a najteže je kada su snegovi, vetrovi, kiše...

"Sećam se jedne zime kada je dnevna temperatura bila čak - 14 stepeni, na svakih pet minuta sam trčao u javni toalet da stavim ruke pod vrelu vodu, kako bi se koliko bilo zgrejao, u tim trenucima prolaznici su mi davali sve više i više novca, pa nisam znao šta se zbiva, dok nisam video da se na klarinetu stvorila ledenica duga čak 50 centimetara", priseća se Ðumić jedne teške, ali zanimljive situacije.

Radno vreme, kaže, sam sebi određuje, a koliko će biti na ulici najviše narod diktira. Kolegama ne smatra samo ulične svirače, ni umetnike sa estradne scene, sa kojima inače sarađuje, već sve koji rade na ulici, prodaju cveće, gotove proizvode i drugo.

Nakon napornog radnog dana, tokom večeri voli da uživa, kako bi on rekao, da bude gospodin. Slobodno vreme voli da provede sa suprugom, u šetnji, na večeri, u restoranima...

Umetnička duša krije nimalo laku životnu priču

Đorđe je rastao u hraniteljskoj porodici, a zatim u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvenčanskoj ulici u Beogradu. Biološki roditelji su ga kao malog odbacili, pa je sa četiri godine jedno vreme boravio kod rođaka sa majčine strane u Banatskim Karlovcima. Iz Zvenčanske, kako naglašava, usvojili su ga jedni veoma dobri ljudi, kod kojih je odrastao i koji su od njega napravili čoveka.

Mladost - ludost

Otkriva nam jednu veoma zanimljivu priču iz detinjstva, kada je sa jednim drugom nakon pročitane lektire "Robinzon Kruso", odlučio da pobegne u divljinu, koju tek sada kao roditelj, doživljava na pravi ozbiljan način.

"U tom periodu tražilo nas je čitavo Pančevo, a mi smo nekoliko dana bili u selu Brestovac. Ne bi nas ni pronašli, trvrdi, da nam se nije jelo nešto slatko, kada je drug obio vikendicu svoje ujne, znajući da se u njoj nalazi torta. Tad nas je primetio komšija i prijavio policiji, pa su nas tako i pronašli", kroz osmeh nam je ispričao Đorđe, kako je želeo da postane Robinzon Kruso.

(Telegraf.rs / B. I)