Majka se preudala i ostavila sedmoro dece sa bolesnim ocem: "Pobegla od siromaštva, boleštine i plača"

"Jeste sve propalo i praljavo. Nema gde nogom čovek da stane, ali šta da radim ja moram da radim pod nadnicu", priča otac Zoran Stojanović

Ukoliko negde u svetu postoji mesto u kome caruje tuga to je selo Bosce kod Kosovske Kamenice u kom sedmoro srpske dece Jelena, Maja,  Ana, Ivana, Milica, Kristina, Nataša i Miloš zajedno sa ocem Zoranom Stojanovićem žive u katastrofalnim uslovima.

Ostali su bez majke koja ih je pre tri godine napustila i udala se u selo Klokot gde je u međuvremenu rodila još dvoje dece i od tada do danas niti je pozvala niti na bilo koji način kontaktirala decu koju je izrodila sa Zoranom.

Preporučujemo

Žive u kući strica koji je pre dva meseca preminuo u delu sela Bosce koje starosedeoci nazivaju "Štimlje -2", jer skoro ne postoji domaćinstvo od njih petnaestak u kome nema teškog bolesnika.

Zla sudbina poigrala se i sa Stojanovićima u čijem domu mala Nataša boluje od najtežeg oblika cerebralne paralize i zbog koje je, kako kaže Zoran, njena majka napustila i nju i ostalu decu i njega.

"Pobegla od zla i siromaštva, od buva i vaški, od boleština i plača dece koja ne znaju šta znači reč "nemam"", kaže Zoran.

Teško je slušati plač i jecaje dece, dozivanje majke, njihove molbe koje više liče na prosjačenja, da im slučajni posetioci udele neki dinar kako bi kao i njihovi vršnjaci u obližnjoj osnovnoj školi, kako kaže Maja, imali da kupe kesu čipsa ili neku čokoladicu.

U nazovi kući, buve, vaške, buđ i prljavština, caruju, a Zoran svoj nemar prema nedužnoj deci pravda time što nema vremena jer mora kako kaže da od jutra do mraka radi pod nadnicu.

"Jeste sve propalo i praljavo. Nema gde nogom čovek da stane, ali šta da radim ja moram da radim pod nadnicu jer ne mogu da decu izdržavam sa 36.000 dinara socijale, dečjeg dodatka i tuđe nege", govori nerazgovetno Zoran kome, kako rkaže predstavnik srpske opštine Kosovska Kamenica, treba odrediti staratelja, pa tek onda deci.

Uz redovan svakodnevni topli obrok koji dobija iz narodne kuhinje "Majka Devet Jugovića" ne prođe sedam dana, a da Zoranovoj deci neko od donatora ne dopremi pomoć u hrani, higijeni, odeći i obući.

Nedavno, je o trošku jedne nevaldine organizacije iz Beograda zamenjen kompletan nameštaj i pokućstvo ali je sve "uništeno i pretvoreno u robu pokupljenu sa smetlišta".

"Nešto se mora uraditi da se ova deca izvuku i smeste u porodice u kojima bi zdravo odrastala i vaspitavala se", rekla je za Telegraf.rs predsednica Privremenog organa Kosovske Kamenice Tanja Aksić.

I ona i zaposleni u Centru za Socijalni rad u Ranilugu nastoje naći način da se deca Stojanovića izvuku iz Bosca kako bi se spasili propasti.

Najstarija Jelena je završila srednju medicisnku školu i traži posao, ali kako kaže Zoran, niko ne čuje niti mari za sirotinjsku decu.

"Ona neće da dolazi kod nas. Priča po selo da ne želi da živi u smrdljivoj kući. Dođe na put pred kuću vidi sestre i brata i odma nazad i uvek mi kaže kad očistiš kuću ja ću da dođem neću da me buve jedu", govori Zoran uporno ponavljajući da nema vremena da čisti kuću i da čuva decu.

O bolesnoj Nataši koja nosi mamimo ime, stara se Maja učenica sedmog razreda.

Kaže da je dobra učenica, ali da ne može redovno da ide u školu jer ne može da Natašu ostavi niti želi da ostale sestrice i brata Miloša rođenog na Vidovdan pre šest godina odvraća da ne idu u školu i vrtić.

Iz Zoranovog komšiluka apeluju na sve ljude dobre volje posebno na ljude koji vode socijalnu politiku da preuzmu Stojanoviće i smeste ih ako ne u dom ono u neku od hraniteljskih porodica pošto kako kaže Mileva R., ukoliko ostanu u Boscu propašće i postaće beskućnici.

Stojanovići su kao i ostalih 13 srpskih porodica preseljeni 2000. godine iz sela Ferićeje u zaleđini šumskog zaštitnog pojasa Ajkobile i kako kaže Zoran od tada do danas niko od njih nije odlazio u rodno selo.

(Telegraf.rs/Neđeljko Zejak)