Tata, nemamo gde da se okupamo: Majka ostavila 3 ćerkice u kući strave i otišla sa drugim čovekom

Samohrani otac Denis Nikolić živi u trošnoj kući bez vode sa tri ćerke Jelenom, Dajanom i Teodorom. Nemaju kupatilo, ali imaju jedni druge, a Denis se nada da će im jednog dana obezbediti bolje uslove

Sećate li se kućice od slame iz bajke "Tri praseta" koju vuk jednim potezom, bez imalo truda sruši? Upravo tako izgleda kuća u kojoj tri sestre Jelena (11), Dajana (9) i Teodora (7) žive sa samohranim ocem Denisom Nikolićem u Ilandži. Ipak, čak i ta nestabilna građevina iz bajke bila je bezbednija i uslovnija za život nego ova u kojoj Nikolići žive.

Preporučujemo

Dve prostorije sa zemljanim podom. Krov bez polovine crepa, grede koje izviru iz plafona, ogoljeni zidovi od blata, slame i uništene stare cigle koji nakrivljeno stoje preteći da se uruše dok Nikolići spavaju. Jedna usamljena česma na blatnjavom prilazu ka malenoj trošnoj kući. Dom bez kupatila, bez vode. Tri kreveta nabijena u malenu sobu sa prozorom koji otvara malo uporniji vetar. Ovo je samo delić neuslova u kojima tri vredne i pametne devojčice provode svaki svoj dan. Ipak, dočekuju nas sa osmehom jer za bolje ne znaju.

Otac Denis, iako ima nepunih 30 godina deluje izmučeno, umorno od života. Pre nekoliko godina nije ni slutio da će se naći u ovakvoj situaciji, sam, bez igde ikoga. Žena ga je napustila i ostavila tri princeze bez majčinske figure. Sada imaju samo Denisa, koji je u isto vreme i majka, otac, baka, deka i učiteljica.

- Živeo sam u Pančevu gde sam i rođen. Ipak, majka se razbolela, pa je morala da ide u Crnu Goru jer nismo više imali gde da ostanemo u Pančevu. U Crnoj Gori sam živeo oko 10 godina. Tu sam upoznao i vanbračnu suprugu sa kojom sam i dobio tri ćerkice. Međutim, odjednom se sve promenilo. Majka mi je preminula, a žena nas je napustila. Ja više nisam mogao da radim, nije imao ko da čuva decu, te mi je jedina opcija bila da se vratim u ovu kuću - počinje Denis za Telegraf.rs.

Priseća se osećaja kada je saznao da je sam sa decom, kaže, ne zna kako bi ga opisao rečima. Preispituje se nekada da li je on pogrešio, više ni u šta nije siguran.

- Veoma sam bio loše kada mi je žena otišla. Bio sam usamljen i izgubljen, nisam znao šta ću. Otac je otac, ali majka je deci sve na svetu. Ne znam ni kako bih opisao taj osećaj koji imam. Žao mi je svega, ali da je ona bila dobra majka ne bi ostavila decu. Otišla je i preudala se - kaže samohrani otac.

Ipak, sve bi to donekle i bilo podnošljivo i rešivo da se Denis sa svoje tri ćerkice nije vratio u kuću bez vode, punu vlage, bez podova. Valjda bi mu sve lakše palo da zna da Jelena, Teodora i Dajana imaju gde da se okupaju. Da zna da će leći u topao krevet, da imaju dovoljno svetlosti da uče. Lakše bi mu palo kada bi znao da će ujutru imati sto za kojim mogu da pojedu doručak. Nažalost, realnost je potpuno drugačija.

- Imamo tri kreveta, imamo gde da spavamo, iako dve ćerke spavaju sa mnom jer se plaše. Teško je što nemamo kupatilo, nema uslova. Kuća se raspada. Uslovi su veoma teški. Koristimo lavor kao pre 100 godina, ovo nije život. Imamo samo česmu ispred, voda nije sprovedena u kuću. Struju imamo, hvala Bogu bar to. Krov prokišnjava kada je jaka kiša. Imali smo probleme kada su bile jake oluje. Crep je popadao, struja mi je pala dole. Prozor je pukao, pa sam zamenio staklo - nabraja Denis gledajući u kuću, kao da očekuje da će se još nešto pokvariti i srušiti u svakom momentu.

U Denisovim očima više kao da nema nade. Ipak, tu su Jelena, Dajana i Teodora. Nasmejane devojčice koje se ne žale mnogo, iako bi mogle da se žale danima. Ponekad ocu kažu da im je hladno, a Denis nam priznaje da se dešavalo i da budu gladni. Ipak, trudi se da do toga više nikada ne dođe.

- Žale se da im je hladno, često. Ja ložim, ali šporet je takav da ne može da ugreje dve prostorije. Da su gladne nisu, ja se trudim da im obezbedim hranu. Radim za nadnicu, nekad je teško skupiti, ali bar hranu mogu da obezbedim svojoj deci, ako ništa drugo. Radio sam privatno u šargarepama, dnevnica je bila solidna, ali tu je ispao neki problem i više ne mogu da radim taj posao. Trenutno ne radim nigde, ali nađe se nešto - kaže za naš portal.

Devojčice su poslušne, vaspitane i mirne. Sede i crtaju gledajući kroz jedini prozor na kući i tražeći inspiraciju za novi pejzaž. Otac kaže da je ponosan na njih, da mu daju snagu. Stalno mu nude pomoć, ali on želi da ih poštedi kućnih poslova što duže može.

- Idu u školu u selu, idu peške uglavnom, nekada ih i ja vodim. Ako radim one idu same. Računar je jedino što imaju u kući i njega sam kupio dok sam još zarađivao u Crnoj Gori. Na njemu im namestim alarm, koja se prva probudi budi ove ostale i spreme se. Ćerke žele da mi pomognu, hoće da počiste, operu sudove, ali ja im ne dopuštam. Uče, vole školu, nasmejane su...  - osmehuje se Denis.

"Kad legnem da spavam samo razmišljam da li će nam krov pasti na glavu"

Denisu je najveća strepnja da će se i ovo malo zidova što trenutno imaju urušiti. Ako malo jače povuče kvaku otpašće, a krov visi "o koncu". Upravo o tome razmišlja svaku noć - da li će dočekati jutro u ruševini.

- Kad legnem da spavam samo razmišljam da li će mi krov pasti na glavu. Kuća izgleda užasno, a druga misao koja je još gora je da li ću ikada svojoj deci obezbediti život kakav zaslužuju, uslove kakve zaslužuju. Ako su ovo uslovi, ne znam šta da kažem... - objašnjava nam otac.

Pojašnjava da mu u životu ne treba mnogo, već samo ono što je većini porodica normalnost. Jedina i najveća želja mu je da Jeleni, Dajani i Teodori obezbedi pristojne uslove za odrastanje, iako one na bolje nisu navikle.

- Ćerkama želim samo da obezbedim pristojan život. Bolju kuću, lepše uslove, kupatilo... Da imaju šta da obuku. Do skoro nisu imale ni zdravstvenu knjižicu. Ja samo želim da one imaju sve što imaju ostala deca. Ja sam sam sa njima, ne mogu da postignem i da zarađujem i da kuvam i učim sa njima, previše je posla, neizvodljivo je.Ako deca ne znaju kako izgleda bolji život, neće ga ni tražiti. Ipak, ja kao otac moram da pokušam da im pružim bolje, da deca znaju šta znači život, šta znače uslovi. Ovo kako trenutno živimo je užasno - zaključuje on.

Mračna soba, jedan kompjuter i Breskvica

U mračnoj sobi sa tri kreveta, jednoj od ukupno dve prostorije u kući, Jelena, Dajana i Teodora po ceo dan slušaju muziku. Teškim radom Denis je davnih dana uspeo da skupi za kompjuter, te im je on jedina zabava. Devojčice neprestano puštaju muziku i pevaju uz svog idola i omiljenu pevačicu Anđelu Ignjatović, poznatiju pod imenom Breskvica.

Kako nam priča Dajana (9), nikada im ne dosadi da je slušaju. Vole je, dive joj se i najviše od svega žele da je upoznaju. Za njih je ona neostvarena želja, ali i prozor ka lepšoj budućnosti.

- Volimo da se igramo, da crtamo. Najviše volimo da crtamo Pepa Prase i kuce. Nemamo baš mesta da se igramo, drugari nam ne dolaze, ali kad bismo imali lepšu kuću zvale bismo ih. Volimo da slušamo muziku, stalno je puštamo na kompjuteru. Breskvica nam je omiljena i volele bismo da je upoznamo. Nije nam hladno, tata ugreje kuću. Kupatilo nemamo i kupamo se u lavoru unutra, a vodu uzimamo sa česme napolju. Volela ih da imam lepšu kuću, svoju sobu. Bila bi roze boje - kratko nam je ispričala Dajana dok su je sestre posmatrale kroz prozor sobe u kojoj je neprestano treštala muzika.

"Kada sam video gde žive nisam spavao celu noć"

Slavko Radojčić iz Udruženja dobrih ljudi "Ognjište" bio je među prvima koji je video u kakvim uslovima Nikolići žive. Njegovo udruženje već godinama unazad pomaže socijalno ugroženim porodicama, a pre nekoliko meseci išao je na umanitarno hodočašće zajedno sa svojim sinom Dušanom (8). Ovoga puta u toku božićne dodele paketića upoznao je Jelenu, Dajanu i Teodoru i kako nam kaže, nakon prizora koji je zatekao celu noć nije spavao. Tada je odlučio da pokrene humanitarnu akciju za Nikoliće.

- Mi smo do njih došli prilikom našeg božićnog karavana gde delimo paketiće socijalno ugroženoj deci, preko naše prijateljice Ane i njihove učiteljice Mire. Znali smo da žive u lošim uslovima, ali kad smo došli videli smo da su ti uslovi gori nego što sam ja mogao da zamislim. Kada sam došao kući nisam mogao celu noć da spavam. U međuvremenu su se uključili i iz opštine Alibunar, ako ispune obećanje mi smo posao završili. Treba da se nađe kuća, našli smo nekoliko potencijalnih. Sada čekamo da se reše papiri kako bi Denis mogao da se prijavi za kuću. Ukoliko se opština pobrine za novu kuću, što bi bilo idealno rešenje, onda bismo mi sa prikupljeni novac uložili u opremanje i adaptaciju. Ako ne dođe do toga, mi smo već našli kuću koju ćemo 99 odsto kupiti, samo treba da se sakupi novac. Mislim da ćemo do jeseni uspeti - poručio je Slavko.

Pomoć za Nikoliće 

Nikolićima možete pomoći uplatom novca na žiro-račun:

340-11024157-94

Udruženje "Ognjište"

Svrha uplate: Za Nikoliće

(Telegraf.rs)