Čudan a najstariji spomenik u Šapcu: Kiše i snegovi odavno isprali slova, ali se zna kome pripada

Šabački beleg kao sećanje na izdaju i zločinGranitni spomenik, najstariji u javnom prostoru grada, po predanju je podigao Marko Štitarac na mestu gde je 1820. godine pogubio sinovca

Čudan spomenik, više beleg, nalazi se na uzanom, ni metar i po širokom trotoaru u Ulici Ante Bogićevića u Šapcu. Predanje ga vezuje za vreme kada se ovaj grad oslobađao od turske vlasti i događaj u kojem je glavni akter bio takođe ustanički glavar – Marko Štitarac. Na tom mestu on je navodno pogubio momka osumnjičenog za izdaju, a istorija ga pamti i po drugim ubistvima počinjenim u ime Miloša Obrenovića.

Možda je to bio razlog što je Štitarac početkom dvehiljaditih izgubio ulicu u gradu kraj Save.

Preporučujemo

Granitni spomenik, svakako najstariji u urbanom prostoru Šapca, sa kojeg su kiše i snegovi davno isprali slova, podigao je Marko Štitarac 1830. godine svom sinovcu (po sličnoj verziji kumu), koga je ubio deceniju ranije. Mladić je pogubljen na istom mestu, tada udaljenoj periferiji starog Šapca, jer je poštedeo život Turčinu koji je prethodno bio uhvaćen zbog pripremanja atentata na gospodara grada Jevrema Obrenovića, Miloševog brata.

Šabački istoričari se uglavnom slažu da priča počinje iz kafane u najstarijem delu grada Bairu, gde je grupa pijanih Turaka zagovarala ubistvo Jevrema Obrenovića.

„To je stiglo do Marka Štitarca, u to vreme Jevremove desne ruke, koji je svojim momcima naredio da svaki od njih ubije po jednog Turčina i zakopa ga. Među mladićima zaduženim da izvrše kaznu bio je i njegov sinovac, koji se, kao mlad i neiskusan, sažalio na molbe Turčina i pustio ga da ode. Umesto žrtve, zatrpao je kladu. Međutim, Turčin je ubrzo u čaršiji ispričao kako je preživeo, što je takođe došlo do Štitarca, koji se razbesneo i odmah naredio da se provere grobovi. Kada je umesto tela pronađeno drvo, potegao je kuburu i pucao u sinovca”, otkrila je za Politiku Svetlanka Milutinović, bivša kustoskinja Narodnog muzeje u Šapcu.

Deceniju posle ubistva, pred svoju smrt, da li zbog opomene drugima ili griže savesti, Štitarac je naredio da se na mestu izdaje, ali i počinjenog zločina postavi granitni kamen sa uklesanim krstom.

Marko Štitarac bio je jedan od značajnijih učesnika u Prvom i Drugom srpskom ustanku.

Prezime mu nije poznato, a rođen je u mačvanskom selu Štitar nadomak Šapca, po kome je i dobio nadimak. Opevan je u narodnoj epskoj pesmi „Luka Lazerević i Pejzo” (Kad se Marko nogu dokopao/kano soko krila na planini/pa poćera Turke na alaje...). Nosio je titulu knez Mačve i Pocerine i stolovao je u selu Varna, desetak kilometara od Šapca prema Ceru.

Bio je izuzetno odan Milošu Obrenoviću, koji ga je kao jednog od svojih najpoverljivijih momaka koristio i za likvidacije političkih protivnika. Tako su, po Miloševom nalogu, Marko Štitarac i Vule Gligorijević, 28. juna 1816. godine, u vladičanskom konaku u Šapcu, ubili vladiku Melentija Nikšića i dvojicu njegovih đaka. Krajem 1815. godine, takođe po nalogu potonjeg srpskog knjaza, Štitarac je otrovao junaka oba srpska ustanka protu Nikolu Smiljanića, kneza kitoškog.

Marko Štitarac je sahranjen u selu Pocerski Dobrić, pored temelja crkve sagrađene na njegovu inicijativu 1827. godine, na mestu gde su Turci spalili dve prethodne crkve-brvnare. Među njegovim zaslugama jeste i ušoravanje susednog sela Bogosavac, što je učinio po naredbi Jevrema Obrenovića.

Kao i prota Smiljanić, u Šapcu je imao ulicu koja je nosila njegovo ime, a nalazila se u mesnoj zajednici Kamičak. Posle dvehiljadite, Ulica Marka Štitarca je preimenovana u Kraljevića Marka. Tadašnjom promenom naziva šabačkih ulica obuhvaćena su imena svih učesnika Narodnooslobodilačke borbe, a Štitarac je bio jedina ličnost iz ranije nacionalne istorije koja nije prošla „trijažu”.

(Telegraf.rs)