U Igorovim grudima već 10 godina kuca srce imenjaka: On, Dragan i Predrag najduže nose ovaj tuđi organ u sebi

Igor je u "5 do 12" dobio organ i spasao se, Dragan je nakon transplantacije postao deda, a Predrag je postao tata

Igor, Predrag i Dragan, imali su sreću koju danas čeka nekoliko desetina njih, a koju im ova trojica veterana transplatacije srca u Srbiji neizmerno žele. U godini, ovoj, kada se obeležava 10 godina prve transplantacije srca u Srbiji nakon velike pauze od 18 godina, oni se "udaraju u grudi" i kao stručnjaci koji ovaj organ presađuju, pričaju koliko je bitno ići kod lekara, kontrolisati se i ne doći u situaciju kao što su oni sada.

Preporučujemo

Ponajviše Igor Janković (48) iz Banatskog Karlovca, koji najduže u Srbiji živi sa transplantiranim srcem. Deceniju takvog života, slaviće 13. novembra. To je dan koji slavi kao drugi rođendan. Jer, da je samo dan sačekao sa odlaskom kod lekara, ne bi nam pričao o svemu ovome.

- Mogu samo da se zahvalim roditeteljima donora i kompletnoj ekipi Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, koja je tada bila spremna da sve to "izguramo". Bez njih ne bi bilo ništa od toga. Pogotovo moram da pomenem majku od donora, Dragicu, koji su bili prisebni u tom teškom trenutku da daju i potpišu saglasnost. Spasili su više života, ne samo moj - priča Igor za Telegraf.rs.

Igoru je koksaki virus naglo i brzo razorio srce. Pred samu transplantaciju radilo mu je sa svega 9 odsto. Drugačije rečeno, hodao je pomoću štapa, nije mogao da jede...

- Kada sam se javio kod lekara radilo je sa 25 odsto a pred samu operaciju, to veče, sa samo 9 odsto kapaciteta. Na sreću, organ sam čekao samo jedan dan. Sećam se kao juče... Prof. Miljko Ristić me je pitao: "Da li si spreman da budeš na programu za pola sata?". Bio sam spreman i zdravstveno i psihički. Nije bilo izbora. Išao sam pomoću štapa, sam nisam mogao ni da jedem. Bilo je, što se kaže, 5 do 12 - priseća se Igor.

A, onda obrt... Nakon dva, tri dana nakon što je dobio organ, bio je skroz stabilan. Vremenom se vratio, maltene, normalnom životu.

- Nastavio sam dalje život uz podršku lekara iz UKCS, njihovih saveta, redovne kontrole... Malo je drugačiji život, ne sme da se radi baš sve, život je ograničen, ali, živ sam i zdrav, a to je nabitnije - ističe Igor. 

U njegovim grudima kuca srce njegovog imenjaka.

- Isto se zove kao ja, Igor - sa suzama u očima, ovo izgovara i otkriva nam da održava kontakt sa tom porodicom.

Ni sam ne zna koliko im je zahvalan, što su u tako teškom trenutku spasli njega, i još nekoliko pacijenata.

- Njegova majka kaže da je svesna svega, i da je želela da to uradi. Sa njom sam u kontaktu, čujemo se pretežno za praznike, ispričamo se. Ovim putem im se opet zahvaljujem. Apelovao bih opet na sve ljude dobre volje, da u tom teškom trenutku budu prisebni i da pomognu onima kojima je pružena prilika da nastave dalje život... - kaže Igor.

Onima koji odažu zbog određenih tegoba odlazak kod lekara, objašnjava dokle to može da ih dovede. Pogotovo ako ih srce izdaje.

- Sve što dalje odlažu, mislim da su u sve težem problemu. Sve što duže odlažu je gore po njih, stići će ih i  druge bolesti uz to loše srce - poručuje naš sagovornik.

Njemu za petama je Dragan Drajić (48) iz Sremske Mitrovice, koji će u 3. marta sledeće godine obeležiti 9 godina sa novim srcem.

On je organ dobio 2015. godine, a 14 meseci pre toga, težak period morao je da premosti sa srčanom pumpom.

- Kad sam se samo alarma oslobodio - kaže Dragan za Telegraf.rs smejući se:

- Sa pumpom ne možeš ništa. Nisi u stanju sam da vodiš računa o higijeni. Živiš na baterije.. Na struju. Mnogo je lakši i oporavak, a i život sa srcem nego sa veštakom pumpom. Komotniji je. Sada mogu bukvalno sve da radim. Dobro, ne mogu fizičke poslove ali mogu samostalno da vodim život - priča Dragan, koji je u međuvremenu postao i deda. 

Jedan deda, drugi postao otac sa novim srcem

On porodicu donora ne zna, ali im je, takođe, neizmerno zahvalan što je spasen u godinama u kojima je trebalo da ima punu snagu a ne da ide na operacioni sto.

- I, svima onima koji se razmišljaju da li da doniraju organe ili ne, poručio bih da to urade - napominje Dragan.

On deda, a Predrag Karić (45) iz Arilja, je nakon transplantacije postao tata jednog Vasilija.

Jula 2015. godine ostao je nem na vest da je kandidat za transplantaciju. Mlad, u punoj snazi.  

- Nisam mogao da verujem da sam ja u svojim godinama... U stvari, da tako nešto može da se desi čoveku u tim godinama - počinje priču za Telegraf.rs Predrag.

Vraća film na period pre malo više od osam godina. 

- Dosta je teško bilo živeti.  Konstanto sam se zamarao. Nisam bio dobro ni kad radim, a ni kad mirujem. Dijagnostikovana mi je kardiomioptacija, došao sam ovde (Klinika za kardiohirurgiju UKCS), i posle nekih 6 meseci, možda i duže, stigao je novi organ - kaže Predrag:

- Nakon transplantacije, 2019. postao sam otac dečaka Vasilija. Život se nastavlja, ide dalje i sve je moguće. Može da se radi, da se stvori porodica.

I Predrag je, kao i Igor u kontaktu sa porodicom donora. 

- Pored osoblja, ozbiljne ekipe koja radi ovde na Klinici, treba pomenuti i ljude koji dozvole da se doniraju organi. Sve njih je snašla jedna strašna muka a bili su prisebni da to urade to. I, večno sam zahvalan svakom ko je spreman da to uradi - rekao je za kraj Predrag za Telegraf.rs. 

10 godine od prve transplantacije srca u Srbiji 

Kao što pomenusmo na početku, ove godine se obeležava 10 godina kako je u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije urađena prva transplantacija srca posle duže pauze u našoj zemlji. To se desilo 21. septembra 2013. godine.

Ass dr Emilija Nestorović, Načelnica Odeljenja za transplantaciju srca i mehaničku potporu srcu UKCS, kaže za Telegraf.rs da je u toj deceniji otkako je obnovljen program transplantacije srca u Srbiji, 52 pacijenta imalo sreću da dobije novi život.

Sa svima njima, ona je u kontaktu, a retko pored kog nije bila tu kada se budio nakon transplantaije.

- I pre i nakon transplantacije ti pacijenti se leče kod nas, na Odeljenju za transplantaciju srca, Klinike za kardiohirurgiju UKCS, tako da smo u svakodnevnom ili periodičnom kontaktu sa njima, u zavisnosti od vremenskog perioda koji je prošao nakon trasnplantacije srca- priča dr Nestorović za Telegraf.rs.

U početku su kontrole česte, na dve nedelje, pa se onda vremenom produžavaju na mesec dana i više, a veterani se zovu barem 2 puta godišnje.

- Ponekad se šalim, pa ih pitam: "Da li ste me zaboravili?", s obzirom na to da se dobro osećaju i da su se vratili u normalne životne tokove, i porodične i poslovne, pa nekad i zaborave da se jave, ali to nam je još jedan znak da je ono što smo uradili prava stvar - priča naša sagovornica.

U prvog pacijenta gledali kao u čudo

Kada je nakon duže pauze 21. septembra 2013. godine obnovljena transplantacija srca u Srbiji, ona je bila mlađi lekar, specijalista, ali je, ono što je najbitnije, verovala u pokretanje programa transplantacije srca u Srbiji.

- S obzirom na kompleksnost programa, i među medicinskom strukom nije bilo puno njih koji su verovali u njegov uspeh. Dugi vremenski period, skoro 18 godina, je prošao od prvog pokušaja da se razvije transplantacija srca u RS. Kada ste mlađi lekar onda i imate više entuzijazma za nešto novo. Od pokretanja ovog programa kao načelnik ovog Odeljenja verovala sam da je to moguće uraditi u našoj zemlji koja ima edukovani kadar, i sa čitavim timom naših kardiohirurga, anesteziologa i medicinskih sestara, urađena je ta prva transplantacija srca. Sada nakon 10 godina od prve transplantacije srca i 52 produžena života možemo reći da je program uspešno razvijen. U prvog pacijenta svi smo gledali kao u čudo.

- Sada kada se toga setim, mislim da se nisamo odvajali od njega. Taj osećaj kada novo srce počne da kuca, osmeh i neverica pacijenta kada se probudi nakon operacije i sreća porodice je nešto što je teško zaboraviti. Kako vreme odmiče, svaki susret sa njima sada posle 10 godina, svaka njihova životna pobeda, svadba, deca, vam daju snagu da nastavite dalje i da ono što radite ima smisao - kaže doktorka Nesorović za Telegraf.rs.

(Telegraf.rs)