Najukusniji je od "slonovog uveta", dok pucketa vatra u "smederevcu": Kako u Topoli spremaju "srpski kavijar"
Gotovo da nema kuće na selu iz koje se tokom septembra i oktobra ne širi svima dobro poznat miris pečene paprike koja će završiti u tegli kao tradicionalni ajvar. Ovaj delikates mnogi nazivaju i "srpski kavijar", a kažu da je najukusniji ako se priprema na "smederevcu".
- Kada dođe septembar probude se sva čula i ona nostalgija za detinjstvom, dok se sa starog "smederevca" širi miris paprike preko dvorišta. Prava domaćica, ona naša srpska, u ovim jesenjim danima nosi najlepši miris u kosi, onaj koji su imale i naše bake i majke jer sezona pečene paprike uveliko traje kao i priprema zimnice. Kod nas je tradicija pravljenja ajvara onog čistog, koji podrazumeva najkvalitetniju papriku kako je moja baka umela da kaže "onu kao dlan" ili "slonovo uvo" uz dodatak belog luka, ulja, soli i malo listova celera. Posle čišćenja paprika se samelje i onda na ulju prži sve dok se ne ugleda dno šerpe dok mešate, tad je sigurno gotov. Sipa se vruć u tegle, zatvara i čuva na policama u špajzu do zime - kaže za TopPres Jelena Lazarević.
Ova vredna domaćica otkriva da za pripremu tradicionalnog srpskog ajvara ne treba ništa više osim gore pomenutih namirnica, puno ljubavi, rada i naravno šporet "smederevac".
- Po starom običaju pečenu papriku stavljamo u najlon kese da prenoći, sledećeg dana se ljušti, cedi, melje. A onda kreće prženje i dugo mešanje na "smederevcu" u kom najlepše pucketaju drva, a ajvar bude najukusniji. Nižu se teglice na policama u podrumu kao nekada i za zimu nema zime ovde kod nas u Šumadiji. Ukus srpskog kavijara uz domaći hleb budi sva čula i iz teglice nestane brže nego što se može i zamisliti - ističe domaćica iz Topole.
Ovaj specijalitet balkanske kuhinje uglavnom se koristi kao hlebni namaz ili dodatak jelima.
(Telegraf.rs)