Pobili 6.000 civila, čuvali ih kao taoce: Godišnjica stravičnog zločina u Kraljevu

Tokom Drugog svetskog rata, od 14. do 20 oktobra, Nemci su

Danas je sećanje na masakr u Kraljevu u kojem je stradalo 6.000 žrtava tokom Drugog svetskog rata 1941. godine kada su nemačke okupacione snage počinile ovaj stravičan zločin nad našim narodom.

Kako su ga mnogi nazvali, ovaj ratni zločin protiv čovečnosti izvršile su jedinice nemačke vojske Vermahta na osnovu naredbe visokog vojnog zvaničnika Vilhelma Kajtela.

Preporučujemo

- Kao odmazda za žvot jednog nemačkog vojnika mora se u tim slučajevima uzeti kao opšte pravilo da odgovara smrtna kazna 50 do 100 komunista. Način izvršenja smrtne kazne mora još pojačati zastrašujući efekat, a treba imati u vidu da jedan čovečiji život u dotičnim zemljama često ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići samo neobičnom surovošću - glasila je Kajtelova naredba kao načelnika vrhovne komande Vermahta.

Pored Kajtela, jedan od glavnih krivaca za ovaj zločin je i Franc Beme koji je od 16. septembra 1941. do novembra 1941. bio opunomoćeni glavnokomandujući general u Srbiji.

- Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemčka krv. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo - bile su njegove reči u duhu osvete za nemačke i austrougarske gubitke u Prvom svetskom ratu.

Jedinice Vermahta su prema naredbama vršile masovne odmazde i za jednog poginulog nemačkog vojnika streljale 100 civila, a za ranjenog 50.

Ova naredba sprovodila se u Kraljevu, u okolini Šapca, Kragujevcu..

Prema nekim podacima u Kraljevu je tada živelo 15.000 stanovnika, a od toga 4.000 izbeglica. Bio je to ekonomski razvijen grad sa razvijenom infrastrukturom, železnicom za transport vojske, naoružanja i municije, imao je i vojni aerodrom, te je u to vreme bio dobro mesto za život i našeg naroda ali i izbeglica, tako se našao i u središtu sukobljenih snaga.

Nemci su početkom oktobra u lokomotivskoj hali u železničkoj radionici zatvorili radnike, službenike fabrike i racijom pokupljene građane. Držali su taoce danima u ovom logoru. 

Tako je 15. oktobra uvedeno vanredno stanje i tog istog dana počelo je izvođenje taoca iz lokomotivske hale ispred koje su ih čekali mitraljezi Vermahta. Poslednji dan streljanja bio je 20. oktobar 1941. godine.

U ovom nezapamćenom zločinu stradali su civili bez oružja, obični ljudi različitog porekla, uzrasta, zanimanja.

Nemci nisu imali milosti ni prema ženama i deci, onim najslabijima. Surovo su ubijali i čitave porodice - očeve i sinove, majke i ćerke.

Prema nekim podacima među streljanima u Lageru bilo je 29 žena i 106 osoba mlađih od 18 godina, a mnogim žrtvama se podatak o mestu smrti ne može utvrditi, kao ni tačan broj žrtava. Nastradalo je mnogo njih bez ličnih dokumenata kod sebe, na sred ulice, kad su se i najmanje nadali tome, jer je Kraljevo pred Drugi svetski rat bio jak privredni centar i mesto zaposlenja mnogih naroda.

Tako su i brojne izbeglice našle utočište u Kraljevu, a u potrazi za poslom nisu ni slutili da će pronaći smrt. Zbog borbi koje su se vodile ovde oko Kraljeva, vagoni sa izbeglicama su stajali na kolosecima, a Nemci su muškarce odvodili bez dokumenata, uzimli su sve odrasle da bi namirili odgovarajući broj koji je zacrtala vrhovna komanda.

Prema zapisu koji se pojavio na suđenju, u Kraljevu je streljano 6.000 civila iz tog razloga ovo je zvanični podatak, ali broj onih čiji se identitet ne zna je veliki.

Broj streljanih u Kraljevu po imenu i prezimenu nije moguće utvrditi, jer su streljani nevini ljudi koji kod sebe nisu imali dokumenta.

Streljani su radnici iz fabrike vagona, fabrike aviona, državne železnice, železničke radionice i ostali među kojima i mašinovođe, bravari, mehaničari, inženjeri, šegrti, strugari, sudije, profesori, zemljoradnici, učenici, domaćice ,trgovci, kafedžije, svirači. Među streljanima bile su i čitave porodice očevi i sinovi, majke i ćerke. U Kraljevu je posle Drugog svetskog rata 1950. godine osnovan Narodni muzej koji čuva ove podatke i govori o Kraljevačkom masakru iz 1941.

Krvavi pir nemačke regularne vojske završen je 20. oktobra 1941. godine.

Da li na dobar način čuvamo našu tradiciju i sećanje na žrtve?

Profesor istorije i predsednik Foruma beogradskih gimnazija, Aleksandar Markov, smatra da je čuvanje tradicije kod nas delikatna tema u zavisnosti od toga u kojoj smo epohi živeli - tako smo i čuvali tradiciju.

- Recimo, sećanja na Prvi svetski rat nam nije bilo baš jača strana u vremenu dok smo živeli u Jugoslaviji pod komunizmom. Sada je to malo drugačije, ali opet i imamo malo drugačije percepcije Drugog svetskog rata što je opet bilo potpuno suprotno u vremenu komunizma - kaže Markov za Telegraf.rs

Prema njegovom mišljenju trebalo bi više pažnje da poklanjamo našoj istoriji, a jedan od načina je izmena nastavnog programa.

-  Mislim da ne negujemo na pravi način vrednosti i sećanja. Trebalo bi im posvetiti više pažnje kroz školu i nastavu, važnim događajima i sećanjima, pogotovo na neke tragične događaje iz prošlosti. U tom smislu je Muzej žrtava genocida i pokrenuo onu inicijativu da učenici na đačkim ekskurzijama obilaze, između ostalog, i mesta koja su značajna za kulturu i sećanja našeg naroda. U tom smislu će i škola u kojoj ja radim i Zemunska gimnazija obići i Jasenovac i Pakrac i krenuti u realizaciju nečega što je smisleno, a to je da se posebna pažnja posveti ljudima koji su stradali ili braneći otadžbinu ili ljudima koji su stradali kao nevine žrtve - rekao je Markov za naš portal.

U tome bi, kako kaže Markov, najveću ulogu trebalo da ima Ministarstvo prosvete u saradnji sa Ministarstvom kulture:

- Treba da se osmisli način kako bi se obeležavali ti najvažniji datumi. Uglavnom se to kod nas svede na polaganje venaca, a baš za neke najznačajnije, mada ni to nije pravilo, učenici bi dopisom nekim, koji bi stigao iz ministarstva, bili obavešteni da se tog dana desio neki važan događaj ili neka tragedija, tako da moramo još da poradimo na negovanju te kulture sećanja. Ali, to naravno ne sme da bude na nivou nekog ličnog entuzijazma nastavnika, nego bi moralo sistemski da bude rešeno, a sa ovom inicijativom koja je potekla iz Muzeja žrtava genocida bismo mogli biti na pravom putu. Ministarstvo prosvete bi trebalo da se uključi da možda promeni pravilnike o izvođenju ekskurzije i da da prednost studijskim putovanjima umesto ekskurzijama ali vreme će pokazati kako će se to dalje razvijati.

(Telegraf.rs)