U srcu Homolja sačuvano najviše vodenica u Srbiji: Neke se koristile za vreme Turaka, a melju najbolje brašno

Da je vodeničko brašno sa njenog točka, najukusnije, svedoče kačamak i proja kako je u vlaškom kraju zovu "malaj" specijatiti na daleko traženi i poznat po svom ukusu

U srcu Homolja, u kome je sve bistro i čisto, okružena čistim homoljskim vazduhom, protiče reka Bistrica po kojoj je istoimeno selo dobilo ime. Malo ko zna da je upravo u ovom mestu očuvano najviše vodenica u Srbiji.

Deset vekovnih, od kojih je osam još uvek u funkciji, sačuvanih od potomaka onih koji su je koristili još za vreme Turaka. Nanizane jedna do druge, uz koje se nalaze i dve valjavice, nekadašnje preteče, sadašnjoj Tekstilnoj industriji. Drakče Tomašević, jedan je od vlasnika Tomaške valjavice, stare preko dva veka i još očuvane i držeće.

Preporučujemo

Sagrađene od drveta , kamena i blata, svaka vodenica i valjavica u Bistrici ima svoje ime i više vlasnika, pa je u to vreme to izgledalo kao današnje akcionarsko društvo u kome je poverenje među ortacima, suvlasnicima bilo od presudne važnosti, jer je prihod valjalo podeliti na jednake delove.

"Imam tri ortaka, valjavica nije samo moja, ali ja samnekako tu najuticajniji , jer su je moji stari najviše dana u to vremem držali, kada se u njoj radilo i valjalo sukno.Svake srede su se menjali a moji su najviše dana radili. Valjalo se sukno, platno od koga su se šile košulje, suknje , pantalone, tada nije bilo štofofa. Cena je bila pet, šest dinara za metar sukna. Sto metara sukna se valjalo 24 sata, toliko se i grejala vode kojan jen uz hladnu pokretala maljeve koji su sukno sabijali.Kada se napravi mekana tkanina, nosila bin se napijac u obližnja mesta i prodavala", objašnjava Drakče.

Da je vodeničko brašno sa njenog točka, najukusnije, svedoče kačamak i proja kako je u vlaškom kraju zovu "malaj" specijatiti na daleko traženi i poznat po svom ukusu. To potvrđuju i Bistički vodeničari. Mališa Rajić, jedan je od potomaka koji danas upravlja Tomaškom vodenicom koja datira s početka 19. veka a koju je 1822. godine Mališin čukundeda Stevan, uspeo da otkupi od Turaka.

"Naša vodenica je još uvek u funkciji, meljemo brašno, kad je vreme i kad ima dovoljno vode u Bistrici. Koristimo ga najvše za ličene potrebe ali uspevamo i da ponešto prodamo, onima koji kao i mi smatraju da je brašno samleveno na vodeničkom točku mnogo slađe od mlevenog na mlinu. Zato se i ne kaže džabe da su kačamak i proja najslađi od brašna sa vodeničkog točka", podeseća Mališa i nastvlja.

"Istina je, svi koji okuse naše specijalitete, ponovo nam se vrate. Osim toga mnogo se i legendi vezuje za vodenice koje su se pokazale kao istinite. Jedna je da su ljudi dovodili decu, stavljali ih na vodenički točak, kako bi što pre progovorila.Dete se stavi blizu čeketala , koji pokreće mehanizam koji zrna obara u kamen. Dok se čeketalo čuje kako udara u kamen , detetu se umesi mali hlebić ono sedi tu sluša taj zvuk čeketala i tako progovori brže . I bilo je slučajeva, koji su pokazali da je ovo istina", kroz smeh priča vlasnik Tomaške vodenice u Bistrici.

Bistričani su ponosni na svoju vodeničku tradiciju koju žele da prezentuju svuda i na pravi način . Zato je od pre par godina počeo da se organizuje Sabor vodeničara i pomeljara na kome se uvek nađe jedinstvena turistička ponuda Opština Petrovca na Mlavi.

"Naši vodeničari su tu uvek da samelju mlivo koje donse pomeljari iz okoline. Nekada su ovde to donosili iz raznih krajeva, okolnih sela, jer ovde je bilo preko 15 vodenica. Tu su noćili, družili se. Mi sada kroz naše Udruženje vodeničara i pomeljara, tu tradiciju pokušvamo da nastavimo kros organizovanje Manifestacije Sabora vodeničara i pomeljara, na kojem vodeničari demonstriraju mlevenje brašna a vodeničarke ukazuju gostoprimstvo pomeljarima i ostalim posetiocima kroz bogatu paletu proizvoda i specijaliteta ovoga kraja", podseća Gorica Martinović, predsednica Udruženja.

Ne sme se izostaviti da ovo malo Homoljsko mesto ima još čime da se podiči. Otuda potiču mnogi znameniti ljudi, poput Dragutina Tomaševića, čuvenog maratonca i našeg prvog olimpijca. U centru sela, nalazi se opremljena spomen soba a uspomenu na svog potpomka čuva njegov unuk Radiša Rajković, koji nam je u priči o svom čuvenom dedi prvo pomenuo da je bio brži od voza i da je čovek koji je imao dva srca.

"Ova spomen soba sve više po mišljenu turista podseća na pravi Muzej. Mnoge stvari mog dede Dragutina smo majka i ja čuvali u kući onda sam rešio da ih izložim i da se javnost upozna sa njima. Tu su njegove lične stvari, krevet u kome je spavao, njegov radni sto. Autentični detalji i predmeti koje je on tada koristio i novinski članci u kojima je pisano o njegovim dostignućima, kaže Radiša Rajković.

"Kad je bio u ratu, Nemci su ga puškomitraljezom posekli . Dragutin je davao znake žvota dok su ga zaprežnim kolima vozili do poljske bolnice u blizini i kada su lekari pokušali da ga operišu i spasu mu život, uočili su da ima dva srca. Pored srca normalnog čoveka imao je i još jedno manje, što je možda razlog što se nije toliko zamarao i uspevao da izdrži sve napora sporta kojim se bavio", podseća potomak i unuk čuvenog Dragutina Tomaševića, Radiša.

Inače, priznanjem Svetske turističke organizacije, selo Bistrica je ove godine kandidovano za najlepše selo na svetu. I to nije sve, Bistrica je ušla i na listu sedam najugroženijih lokaliteta kulturnog nasleđa u Evropi.

(Telegraf.rs/M.R.)