Roditelji dali sve da bude zubar, a ona vrti volan: Andrijana je stomatološku ordinaciju zamenila šleperom

Dedina unuka, krenula je njegovim stopama

Stomatlošku ordinaciju i višegodišnje učenje za taj posao, zamenila je karoserijom kamiona. Andrijana Kuzmanović (28) iz Valjeva, sledila je svoj san. Nikome nije pričala da zapravo želi da bude šofer, a ne protetičar.

Za Telegraf.rs Andrijana nam otkriva kako je reagovala porodica, ali i prijatelji na odluku da beli mantil zameni radničkim pantalonama i tovatnom mašću.

Preporučujemo

- Bojim se da malo ko od nas zaista zna čime želi da se bavi u životu, posebno posle 8. razreda osnovne škole. Jedino je što sam znala da želim da upišem medicinsku školu, a kako mi je tetka stomatolog, imala sam viziju da posle školovanja nastavim posao sa njom -priča nam Andrijana i dodaje:

- Sve ono što sam radila u školi nije imalo veze sa stvarnim životom. Kao pripravnik na stomatologiji, morala sam izlivati otiske koji su vađeni pacijentima direktno iz usta. Do tog trenutka nisam ni znala koliko sam gadljiva.

Kako kaže, porodica je davala sve da ona ima obezbeđena sredstva za rad, ali niko nije znao pravu istinu.

- Moja porodica je izdvojila ozbiljnu svotu novca kako bi mi kupila sve što je za rad jedne protetičke ordinacije neophodno, ali ja sam već znala da se nikada time ozbiljno neću baviti...

Dedina unuka, krenula je njegovim stopama.

- Dete sam koje je raslo "uz točak". Ni 3 godine nisam imala kada me je deda stavljao sebi u krilo i vozio u kamionu.

Nekada joj je bilo teško da položi vožnju, a danas poseduje sve kategorije.

- Ono što volim često da napomenem jeste to da sam TESTOVE za auto položila iz 3. puta, jer sam bila totalno nezainteresovana. I, moram napomenuti da ih imam sve osim F - priča nam i dodaje:

- Nije nešto što je samo palo na pamet kao hir. Valjda je to nešto sa čim sam rođena. Pripisaću sve genetici i naravno nekoj svojoj sposobnosti - objašnjava nam Andrijana i otkriva kako je reagovala porodica na njenu odluku.

- Neverica, negodovanje i "gađenje". Opisala bih to tako.

Porodica nije bila zadovoljna na početku, a kako reaguju drugi kada je vide u ogromnom kamionu?

- Zanimljiva sam većini. Onaj drugi deo me mrzi, uistinu. Mali procenat će priznati da se ne bi usudilo da radi ili kroči tamo gde sam ja bila. Navešću primer rada kamiona u šumi ( šticari ili jednostavno kamioni za utovar drva ).

Idem preko zemlje Srbije, sve do Rumunije.

- Huh... Bilo ih je svuda. Evo da izdvojim Rumuniju možda kao najzanimljiviju, kupala sam se hladnom vodom u "improvizovanom" kupatilu kroz čiji zid je proraslo drvo. Očekivala sam i nekog gmizavca - priča kroz osmeh.

Neprijatnih iskustava kaže ima, ali postiji "mehanizam" kako ih prebroditi.

- Neizostavno je da u "šoferskom" poslu ima svega. Mora čovek da napravi filter, da ne prihvati sve ono što mu dolazi od spoljašnjeg sveta. Posle velikih uspeha dolaze i velika razočarenja. Nema "letenja" pa neću izdvojiti ni dobra ni loša iz svega toga.

Muškarci i "žena u kamionu"

- Muškarci generalno imaju glupe doskočice u nekim nastupima, naravno, ne mogu ni generalizovati, ali .... nema svako petlju da priđe. I to je u redu. Ne volim ni ja da traćim vreme na mekušce.

Kvarovi na putu su normalna stvar, ali Andrijana ima keca u rukavu - znanje.

- Imala sam tu sreću ili nesreću da dosta vremena provedem sa ocem i dedom, pa mnogo stvari znam "rešiti" bez ičije pomoći. Mislim da mnogi dušebrižnici glavu razbiše kako se snalazim sama, ali sve je pod kontrolom. Ovaj posao radim 6 godina skoro - priča ona za Telegraf.rs.

Ona je poručila svim ženama koje žele da se bave ovim poslom da prate svoje snove.

- Mislim da je to ono što mnoge žene sprečava da se odvaže i sednu kamion. Moja poruka bi bila:"Mišljenje je kao g*zica. Svako ga ima. Pratite svoje snove. Nismo svi isti."

Pored velike ljubavi prema kamionima, Andrijana obožava životinje te je tako, sama sebi kupila prelepog konja.

- Sa ljubavlju prema plemenitim životinjama, kao i sa ljubavlju prema kamionima sam se rodila. "Krv nije voda". Pradede su se bavile tim profesionalno, jahali su trke konja i imali svoja grla. Bilo je pitanje kada ću i sama krenuti tim putem. Tinjalo je kao ideja, a kada sam došla do ozbiljnijih para - kupila sam sebi prvog konja po imenu Reborn ( da bih ga jahala u slobodno vreme ).

- Kao i kod svakog ko proguta jednom konjsku dlaku, javila se želja za takmičenjem. Na ideju i u dogovoru sa kućnim prijateljima Vladom Blagojević i Zoranom Lazarevićem dolazim do dogovora da uzmem kobilu sa ždrebetom u stomaku. U šali sam navela da bih volela da imam putastu ždrebicu, sa "čarapicama" ( belim belegama po nogama i na glavi ) i 15. aprila 2022. godine na svet dolazi ždrebe koje je bilo baš onakvo kakvo sam poželela da bude. Ona je ostvarila moje snove. Gaji se u Konjičkom Klubu "Despotovo" i sa njom imam ozbiljne planove kad se završi odgoj. Poznato je da su konji jako skupi, ali uz posao koji radim, mogu da joj omogućim mnogo toga. Zamišljam sebe kada se "penzionišem" među konjima i na nekom salašu. Oni su moj život - zaključuije za naš portal Andrijana.

(Telegraf.rs)