Neobična životna priča Nikole Bizmutića: Izum poneo iz Srema za London, Britanija drži naslednike na čekanju

Nakon smrti njegova imovina je bila veća od budžeta Srbije, a spor oko nasledstva od više stotina miliona funti traje do danas

Nikola Bizumić je ime našeg pronalazača koji je prvi izumeo ručnu mašinicu za šišanje, popularnu nularicu. U zavičaju nije našao razumevanja za svoj izum, zbog čega odlazi u London gde ga ubrzo patentira i počinje da proizvodi. Za samo deset godina cela Evropa šišala se njegovom mašinom, a on se izuzetno obogatio i dobio plemićku titulu od engleskog kralja. Nakon smrti njegova imovina je bila veća od budžeta Srbije, a spor oko nasledstva od više stotina miliona funti traje do danas (više od sto godina) i zalazi u domen teorije zavere: Velika Britanija na sve načine izbegava isplatu nasledstva jer bi u tom slučaju bankrotirala.

Nikola Bizumić rođen je u fruškogorskom selu Neradinu, u siromašnoj porodici. Nakon završene četvorogodišnje škole put ga je odveo ka tadašnjem iriškom brici Petru Jovanoviću kome je trebao pomoćnik i koji ga prima za svog šegrta. Berberski zanat učio je u Irigu i Rumi, piše Ozon.rs prenoseći Srbski.

Preporučujemo

Zagonetna priča o životu Nikole Bizumića do danas je obavijena velom tajne. Ostaci njegove priče sastavljeni su iz isečaka iz novina, od kojih mnogi datiraju iz doba Kraljevine Jugoslavije. Seoskim stazama odzvanja legenda o čoveku koji je "okrenuo svet", a njegovo nasleđe je danas retka tema razgovora među građanima.

Imao je skromno poreklo videlo, čuvao je svinje u fruškogorskim šumama pre nego što je otišao u Rumu, udaljenu manje od 20 kilometara. Tamo ga je lokalni berberin uzeo pod svoje okrilje kao šegrta.

Zapisi rumskog berberskog ceha otkrivaju uvid u Bizumićev put. Godine 1836. upisan je kao šegrt kod Petra Jovanovića, "hirurškog majstora". Uprkos ograničenoj pismenosti, Bizumić je istrajao, usavršavajući svoj zanat brijajući Rumljane tokom naredne decenije.

Njegov put je dobio preokret 1846. godine kada je stupio u granični puk u Sremskoj Mitrovici kao "vojni berberin i hirurg". Služeći u ovoj jedinici, prošao je Italiju, Češku Republiku i Galiciju, učestvovao je u evropskim revolucijama 1848. godine.

Usred svojih putovanja, Bizumić je gajio inovativnu iskru koja ga je navela da izume mašinu za šišanje. Tražeći finansijsku podršku za patentiranje svog izuma, obratio se imućnim meštanima i rumskom berberskom cehu, da bi naišao na podsmeh. Niko nije bio zainteresovan da mu ih pozajmi, čak su ga smatrali šarlatanom i čudakom. Obeshraren, 1855. odlazi u London, gde je prepoznata njegova domišljatost.

U Londonu je procvetao Bizumićev izum. Rafinisana i patentirana, njegova mašina za šišanje našla je put u milionima domaćinstava, ubirajući znatan profit. Nikola je počeo izuzetno da se bogati, a dobio je i plemićku titulu ser, koju dodeljuje engleska kraljica. Da bi se lakše i više probio u svetu biznisa, uzeo je tipično englesko ime – Džon Smit. Umro je 1906. godine kao veoma bogat čovek. U Londonu danas postoji ulica koja nosi njegovo ime. Nakon smrti njegova imovina procenjena je na 22 miliona funti sterlinga, što je posle II sv. rata bilo veće od budžeta tadašnje srpske države.

Bizumić se nije ženio i nije imao potomke. Svoje ogromno bogatstvo u testamentu je ostavio rođacima do šestog kolena. Ali, pitanje nasleđa ostalo je sve do danas nerazjašnjeno. Niko od naslednika nije dobio taj novac. Prema nekim podacima, Moša Pijade i Petar Karađorđević, pokušali su da naslednicima omoguće da dođu do nasledstva, ali bez uspeha. U rodnom selu Nikole Bizumića danas čak postoji priča da Englezi neće da daju novac naslednicima, jer bi u tom slučaju britanska banka bankrotirala (s obzirom da je u pitanju suma od nekoliko stotina miliona funti).

Prema tvrdnjama jedne od naslednica, Nikola je kršten u manastiru Grgeteg i zaista je list njegove krštenice odande iscepan. Prema njenom mišljenju, verovatno su naslednici pokušavali da se domognu bogatstva, pa na taj način uništili trag o samom Bizumićevom rođenju. Moša Pijade je tokom rata bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici sa izvesnim Bizumićem i čuo tu priču, pa je nakon rata 1956. išao u zvaničnu posetu u London i tamo razgovarao, između ostalog, i o ovoj temi. Na povratku je, ne vrativši se u zemlju, preminuo u Parizu.

Dva puta je u Irig stizalo pismo iz Engleske i oba puta vraćano nazad

Prema engleskim zakonima pravo nasleđa ne zastareva nikad, a po našim samo do šestog kolena. Niko nikad nije pronašao testament N. Bizumića. Nije se ženio. Imao je brata koji je ostao u Neradinu i rođenu sestru koja se udala u Dobrince za Radojeviće. Čak ni u dobrinačkim crkvenim knjigama ne postoji, tj. iscepljen je taj venčani list. Kažu da mu je pripadao ceo londonski Siti i nekoliko velelepnih zgrada. Kažu da je iz Engleske u Irig dva puta stizalo pismo da se traže naslednici Nikole Bizumića, ali je oba puta vraćeno sa odgovorom da je nepoznata adresa. Ovu priču su u feljtonima, u nastavcima, objavljivale Večernje Novosti još 1958. godine.

Dušan Marković, prema rečima meštana najobrazovaniji čovek u selu, priča da je posle Drugog svetskog rata u Srbiji bilo pokušaja da se bogatstvo vrati naslednicima, ali bez uspeha: "Šteta je što su ga ovde kod nas smatrali čudakom i nisu hteli da patentiraju njegov izum, a ni posle smrti nisu ozbiljno shvatili šta je on uradio. Englezi su odmah prepoznali moguću korist od njegove mašinice, što su i ostvarili. Smatram da bi u priči o njegovom izumu moglo da se ode i korak dalje, jer su na osnovu njegove mašinice za šišanje kasnije napravljeni dodaci za kombajne, kosilice koji rade na istom principu…"

U Neradinu ostaje od davnina spevana pesma:

Prod’o Sava volove i ovce,

pa ide u London po novce.

Priča je filmska i bez svršetka. Pitanje je da li će naslednicima pripasti deo koji je želeo da im ostavi ovaj slavni pronalazač i da od svega neće ostati samo priča i sećanje na ovog Sremca.

Treba da budemo neizmerno ponosni na ovog genijalnog izumitelja i dobrog čoveka, jer se ipak rešio da bogatstvo ostavi potomcima u Srbiji, iako njegov patent, ni njega, nisu poštovali u našoj zemlji. Možda jednoga dana i naučimo da poštujemo i prepoznajemo naše talente.

(Telegraf.rs)