Zejtinlik prvi put čuva i žena: "Nije lako, deda Đorđe je nezamenjiv. Ovo nam je rekao pred smrt"

*Olga i Krstimir za sebe kažu "mi smo obični ljudi na divnom mestu" *Oboje su korenima iz Srbije, oboje komšije Zejtinliku, oboma čast i izazov da čuvaju ono što je deda Đorđe decenijama *Olgi san bio da dobije ovaj posao

Deda Đorđe je čovek koji je, faktički, nezamenjiv. Mi njega menjamo, i trudićemo se od sveg srca da budemo na nivou u ovom poslu, jer ovo mesto to i zaslužuje. Ali, čovek koji je ceo svoj život posvetio ovom groblju, koji je i rođen ovde, je nezamenjiv. A, verujte, nije lako. Jer, doći na mesto deda Đorđa, nije tako lako. Svi očekuju njega, svi očekuju da mogu da ga vide, da se slikaju sa njim, da pričaju sa njim...

Preporučujemo

Posle više od pola veka, srpsko groblje u Solunu, "Zejtinlik" ima, ne novog čuvara, već čuvare. Prvi put je i to jedna žena. Olgi Tasić i Krstimiru Copasu je, čuveni Đorđe Mihailović, koji nas je napustio početkom ovog meseca, što bismo mi rekli, predao palicu u ruke. Naučio ih još pre dve godine prvim koracima, i prepustio im ovo sveto mesto.

Za sebe kažu "mi smo obični ljudi na divnom mestu". Oboje su korenima iz Srbije, oboje komšije Zejtinliku, oboma čast i izazov da čuvaju ono što je deda Đorđe decenijama.

Razgovor smo vodili putem vibera. Javili su se iz čuvarske kućice, nasmejani, a svaku njihovu reč sa zida je pratio portret deda Đorđa. Kao da i odande želi da mu Olga i Krstimir prenose utiske.

A, pitao ih je često za života, koliko posetilaca dolazi, pitaju li ljudi za njega. U posao im se nije mešao a bio im je veliki vetar u leđa, kažu oni. Poslednje što im je dva meseca pred smrt rekao jeste da "dokle god postoji naš narod, mora da postoji i Zejtinlik". Da nikada ne smeju da dozvole da se to naše sveto mesto ugasi. 

I, neće.

Olgi je san bio da radi na ovom groblju.

Poslove ne dele na muške i ženske. Više im ih diktira vreme, zbog kog im svaki radni dan, 6 meseci godišnje počinje zalivanjem..

Usklađuju poslove i vreme za posetioce. Otkrivaju nam i ko najviše dolazi ali i zbog čijih pitanja se nađu u nezgodnoj situaciji.  

Da ih čujemo... 

• Olga, otkud vi tu?

Olga Tasić: Pitanje je zanimljivo. Istog momenta smo počeli Krstimir i ja da radimo. Ja živim već 20 godina u Solunu, tačnije baš u komšiluku Zejtinlika, odnosno komšiluku deda Đorđa, tako da je to bilo i logično. Naravno, ja sam sarađivala sa našim konzulatom, kao i Krstimir, poznajemo se dugo, pa je, nekako, spontano došlo do saradnje.

• Odakle ste inače rodom?

Olga Tasić: Ja sam iz Beograda. Udala sam se u Solunu i tako sam nastavila svoj život ovde.

• Vas dvoje radite sve ono što je radio deda Đorđe.

Olga Tasić: Da. Nas dvoje smo već skoro pune dve godine ovde na Zejtinliku. Deda Đorđe je već bio lošeg zdravlja. Naravno, uvek će nam nedostajati vetar u leđa koji nam je davao deda Đorđe.

• Kako te Vas dvoje podelili obaveze, šta radite Vi Olga a šta gospodin Krstimir?

Olga Tasić: Hvala što ste to pitali. Ne delimo poslove. Poslove radimo zajednički, to je najbolje kako smo mogli da se organizujemo. Naravno, Krstimir ponekad radi neke stvari koje ja ne mogu i obrnuto. Za plan našeg radnog dana se dogovoramo svako jutro. Kako se menjaju vremenske prilike, tako se menjaju i obaveze oko Zejtinlika, i pritom svakog dana moramo da budemo tu za posetioce.

• Krstimire, ono što sam pročitala o Vama jeste da ste dva puta služili vojsku, jednom u Srbiji i drugi put Grčkoj. Zašto to?

Krstimir Copas: Ja sam po majci Srbin, po ocu sam Grk. Rođen sam u Surdulici na jugu Srbije a punih 30 godina sam ovde, u Solunu. Prvi vojni rok sam završio u našoj državi, u našoj domovini, kako bi se reklo časno i pošteno. Zbog dvojnog državljanstva sam morao i ovde da idem, jer sam došao mlađi od 32 godine. U to vreme je zakon Grčke bio da svi muškarci koji imaju grčko državljanstvo moraju ići u vojsku ili platiti. Ja sam, nažalost, morao ići neko vreme, ali sam jedan deo i uspeo da platim, tako da sam se odužio i jednoj i drugoj državi.

• Koji je Vas životni put odveo u Grčku?

Krstimir Copas: Moj otac je došao u Srbiju posle Drugog svetskog rata, upoznao se sa majkom, oženio se i ostao tamo. Tako smo se sestra i ja rodili u Srbiji. Posle nekog vremena, kada sam sve završio, rešio sam da dođem ovde.

• Koliko često posećujete Srbiju?

Krstimir Copas: Ja često idem. Meni je Surdulica blizu, za tri i po sata sam tamo. Imamo puno poslova ovde, i ranije sam imao svojih građevinskih poslova koje sam radio. Ali, opet ugrabim bar tri, četiri puta godišnje da odem, bar na po par dana.

Olga Tasić: Pošto imam sina koji ide u školu, moje posećivanje Srbije je vezano za školski raspust, kao i svi koji imaju decu koja idu u školu. Trudim se da idem minimum dva puta godišnje. Mi smo ovde 30 godina. Sada je lakše putovanje za Srbiju, a ranije nije bilo lako zbog viza, papirologije. Sve se to promenilo u poslednjih 10, 15 godina i za nas i za naše, pa više nije teško otići u Srbiju na vikend i vratiti se.

• Opišite mi malo vaš radni dan?

Olga Tasić: Radno vreme Zejtinlika je od 9 do 17 časova za posetioce. Mi dolazimo ranije. Kao što znate, po ovoj vrućini, zalivanje zelenila i drveća na Zejtinliku je ono što je najbitnije. Tako da, svaki radni dan, 6 meseci godišnje počinjemo zalivanjem. To je ono što se ne menja. Onda se dogovaramo. Danas je Krstimir prskao korov, ja sam sadila. Pokušavamo da uskladimo i posetioce i ono što mora da se uradi, jer neko uvek mora da je tu za posetioce. Prskanje korova na ovoj temperaturi  je jako naporno, tako da usklađujemo obaveze a prvo prema godišnjem dobru.

• Ovo je period godine kada, pretpostavljam, imate najviše posetioca. Koliko često dolazi i rodbina junaka koji tu počivaju?

Krstimir Copas: Leto jeste period godine kada imamo jako pun poseta. Ubedljivo. Obilazi i familija od palih boraca, čukun unuci, njihovi praunuci. Dolaze. Posećuju grobove, pale sveće, donose cveće... Inače, dolaze uglavnom turističke agencije, ali ima i pojedinačnih poseta. Tokom celog dana, stalno ima nekog ko je u obilasku.

Olga Tasić: Dece ima jako puno. Često imamo i grupe - ekskurzije, zatim puno sportskih akademija, udruženja... Deca su različitih godina. I, što su deca mlađa to je zanimljivije naše druženje. Deca uvek imaju pitanja koja su neverovatna, i pri postavljanju pitanja samo kada ona postavljaju možemo da se nađemo u nezgodnoj situaciji. Lepo je raditi na ovom mestu. Nije tako lako, ja sam prva žena koja je ovde na ovom mestu, ali sam ponosna od prvog momenta. Inače sam komšinica Zejtinlika od prvog dana mog života u Solunu. Moj san je bio da radim jednog dana na njemu.

• Koja je vama priča tih vojnika koji tu počivaju najinteresantnija?

Olga Tasić: Kada grupne posete dođu držimo se informisanja o Zejtinliku. Držimo se osnovnih podataka. Mi imamo i vojnike iz Balkanskih ratova. Naše vojnike koji su krenuli u Balkanske ratove, nisu se vratili u Srbiju, jednice su se preselile u ovaj deo Grčke i, nažalost, ovde su završili živote i sahranjeni su na Zejtinliku.

Skoro je bila porodica jednog vojnika, koja je rekla da je njihov član 1912. godine napustio svoje selo, nikada se više nije vratio i njegov grob se nalazi ovde. Tako da, puno vojnika, puno priča, puno nepoznatih detalja. Upravo na Zejtinliku možemo da vidimo veličinu žrtve, svih ovih vojnika. A, znamo malo podatka, oni su se uglavnom prenosili usmenim putem.

• Početkom ovog meseca napustio nas je deda Đorđe. Pretpostavljam da vam je velika čast što ste preuzeli njegovu ulogu.

Krstimir Copas: Tako je. Sada govorim i u moje i u Olgino ime. Velika je čast, i ponos. Deda Đorđe je čovek kog sam ja znao mnogo godina, i pre nego što sam stupio na ovo radno mesto. A, i Olga. Tako da smo ga jako dugo godina poznavali. Imao sam priliku da ga obiđem, da sednemo sami, da popričamo, da popijemo po pola čašice rakije. Jer, imali smo o čemu on i ja razgovaramo. I o privatnom životu, i o sitaciji u vezi sa ovim mestom.

Deda Đorđe je jedan čovek koji je faktički nezamenjiv. Mi njega menjamo, i trudićemo se od sveg srca da budemo na nivou ovog posla, jer ovo mesto to i zaslužuje. Ali, čovek koji je ceo svoj život posvetio ovom groblju, koji je i rođen ovde, je nezamenjiv. 

• I, samim tim je ovo sada za vas veliki izazov?

Olga Tasić: Baš tako...

• Proveli ste poslednje dve godine sa njim, šta vam je pričao, kakve vam je savete dao?

Olga Tasić: Pričao je uvek o groblju. To je tema koja je njega do kraja zanimala. On je gledao kako svo ovo drveće raste, on je uvek bio ponosan na izgled Zejtinlika, i uvek nam je to napominjao. Bio je jako zadovoljan promenama koje su desile u poslednje dve godine. Bio je jako zadovoljan što je ova čuvarska kuća opet otvorena. Dolazio je ovde kod nas. On je u ovoj kući živeo dugo godina, i uvek je govorio: "Moja kuća je dole (u stanu preko puta Zejtinlika), a ovde samo stanujem". Uvek je pričao o posetiocima. Govorio nam je da je broj pojedinačnoh poseta neverovatno porastao. To je nešto što se menjalo.

U prošlosti, najveći deo poseta su bile grupne posete, autobusi koji dolaze i odlaze. Poslednjih par godina, sa razvojem turizma u ovom delu Soluna i ovom delu severne Grčke, povećale su se i pojedinačne posete. Zanimalo ga je koliko je ljudi, da li ljudi pitaju i dalje za njega, uvek smo imali šta da popričamo. Bio nam je vetar u leđa, i zadovoljan zato što smi ovde i kako izgleda Zejtinlik.

• Da li je on, na neki način vas izabrao?

Olga Tasić: To ne možemo da kažemo. Prvo, naš konzulat ovde nas dugo godina poznaje ali moram da kažem da je on bio zadovoljan sa našim izborom. Tako je bilo do kraja. Uvek je bio srećan kad odemo. Uvek smo mu govorili šta radimo, šta pokušavamo da promenimo a on je uvek govorio: "Samo šta vi kažete, kako se vi dogovorite". Nije želeo da se meša. Znači, vetar u leđa i meni i Krstimiru od prvog dana na ovom poslu.

A, verujte, nije lako. Jer, doći na mesto deda Đorđa, nije tako lako. Svi očekuju njega, svi očekuju da mogu da ga vide, da se slikaju sa njim, da pričaju sa njim.  Mi smo, nažalost, uvek morali da govorimo da to nije moguće. Tako da to što smo imali njegovu podršku je velika stvar bila, pogotovo u prvim mesecima rada, dok se ljudi nisu privikli da smo mi ovde.

• Da li ste u poslednjim momentima njegovog života bili blizu njega, i šta je poslednje što vam je rekao?

Krstimir Copas: Baš u tim poslednjim momentima nismo bili pored njega. Nije bilo dobro njegovo zdravstveno stanje. Ali, recimo, jedno dva meseca pre njegove smrti smo išli Olga i ja da ga obiđemo. Zadnje što nam je rekao, pošto nas je naučio prvim koracima u poslu, bilo je da, dokle god postoji naš narod, dokle god postojimo mi, moraće da postoji i Zejtinlik. Da nikada ne smemo da dozvolimo da se to naše sveto mesto ugasi.  Rekao je da ga moramo čuvati i biti ponosni na ovo mesto, i da bude na onom nivou na kom zaslužuje da bude.

(Telegraf.rs)