Denis je molio "Uzmi me", 6 njih da ih držim za ruku: Priča volonterke koja je grlila decu iz Zvečanske

Sve njihove priče su bile tužne, baš kao i činjenica da odrastaju bez roditelja

Deca umeju da budu naporna. Čuli ste sigurno neko da plače, vrišti do zacenjivanja negde na javnom mestu, u prodavnici, prevozu. Ili oni mali "prevaranti" koji plaču bez suza, jecaju i znate da to rade samo da bi bili u centru pažnje i dobili šta žele. Imaju i milion pitanja, pa zašto, pa kako. Postavljaju i ona najjednostavnija, a na koja vi nemate odgovor. Ganjate se s njima da jedu zdravo, glasni su i vrište kod lekara.

Ali deca su, priznaćete, čudo. Uprkos svemu. Privilegija ih je imati. Ko ih nema, a želi ih, pati, a ko ih ima, a ne želi ih i odrekne ih se, pati, takođe. Moram u to da verujem. Pate i majke koje su iz nekog razloga ostavile svoje dete. Pa je to dete završilo u, recimo, "Zvečanskoj".

Preporučujemo

Zašto ovo pišem? Čemu ovakav uvod? Volontirala sam u "Zvečanskoj", davnih dana, doduše. Baš volim decu, pa sam mislila da je to pravi način. Da nisam novinarka, možda bih bila vaspitačica u vrtiću. Kao mala, nisam baš maštala o tome kako će izgledati moje venčanje, o čemu verovatno mašta svaka "normalna" devojčica, više o tome kako će izgledati moja deca. Govorila sam kako ću imati usvojenu decu svih boja kože.

Od imena dece zapamtila sam jedno, pred očima mi je lik dečaka. Mali Denis, bio je kao onaj imenjak iz stripa "napast". Veselo i umiljato dete, okači se o vas čim kročite u sobu. Bukvalno. Imao je običaj da se zakači za vas, zabaci glavu i zapovedi "Uzmi meee!".

Devojčica, vidno ljuta, me udarala

Ali on nije bio jedini. Mislila sam, kada sam prvi put kročila u tu sobu gde je spavalo njih možda desetak, da će me rastrgnuti. Svako je vukao na svoju stranu, a jedna devojčica me je, vidno ljuta, čak i udarala. Sećam se da sam pomislila "čime sam to zaslužila". Posle sam shvatila.

Pošto ja ne odustajem lako od onoga do čega mi je stalo, nisam ni posle prvog puta odustala od volontiranja. Odbili su me. Ne sećam se zašto. Ali, opet sam došla. Pričala sa psihologom. I, naravno, da treba da pričam sa psihologom, trebalo je, da se ja pitam, da prođem tri kruga testiranja i razgovora, jer ipak treba da me puste blizu dece.

Jednom smo išli u šetnju do obližnjeg parkića. Bar njih petoro, šestoro je htelo da baš njih držim za ruku. Pa kako da ih sve povedem, a da se ne rasplaču ili posvađaju? Jer niko nije hteo da drži drugara za ruku. I onda se dosetim, dala sam svakom po prst, dvoje, troje s jedne strane i isto toliko s druge. Ubrzo sam shvatila da nema bojazni od toga da će neko da pusti ruku. Držali su me toliko jako...

Bila je jedna devojčica, imala je hidrocefalus, što je stanje prekomerne akumulacije tečnosti u glavi. Obolele odlikuje i malo veća glava. Bila je sva nežna, lagana kao perce i toliko bele puti da su joj se pod kožom videle vene i kapilari. Imala je i bliznakinju, zdravu, koju su roditelji, ako se dobro sećam, zadržali, a nju dali u dom.

Brzo shvatite da je među decom u domu svaka emocija pojačana, stidljivi su još stidljiviji, bučni su još bučniji, a ljuti, pa oni umeju i da udare, ali ste svetlosnim godinama daleko od toga da se i vi ljutite ili zamerite, samo pojačate pažnju i pričate, mazite, volite...

Treba svakog presvući, pokriti, nahraniti...

A sve njihove priče su bile tužne baš kao i činjenica da odrastaju bez roditelja. Čak i Petar, kog je majka povremeno obilazila, ali je ipak ostajao tu, bar dok se ona ne snađe. Ili Jelena, koja je bila jedino preživelo dete svoje majke. Bilo ih je više, ali kako vrate dete iz ustanove pod majčino okrilje, tako mu se nešto desi i premine.

Iako boli kad zamislite koliko ta deca sve rade onako vojnički, po naređenju, aj sad svi na spavanje, idemo na ručak, sad možete da se igrate, zamislite onda samo da se sami brinete za petoro dece, na primer. A oni svi mali, treba svakog presvući, pokriti, nahraniti, napojiti, uspavati, pomaziti, objasniti, reći, posavetovati, gledati da mu ništa ne zafali u toku dana... Da, znajući ovo, onda i ne čudi da se sestre u domu nekad više ponašaju kao humanoidni roboti, a manje kao majke. Treba to izdržati. 

Doduše, jedan događaj je ostavio pomalo gorak ukus. Došla je ćerka jedne od vaspitačica u domu. Mala, kao i njeni "domski" drugari. Koleginice majke su se odmah sjatile oko nje, smeškale se, pitale je ovo i ono, bila je vidna ta promena u ponašanju, promena u glasu koji je postao mekši, vedriji, topliji. Pa zar ne možete malo takvi da budete i s decom u čiju "kuću" dolazite da radite, kojoj trebate vi takvi, nasmejani, topli, vi raširenih ruku... Vi ste tu osam sati i odete svojim porodicama, a oni ostaju, možda ne razumevajući gde je ona teta od danas.

Možda željni zagrljaja, koji ne košta ništa.

I, bila sam kivna kada se tokom 2019. pojavio snimak sa sestrom iz "Zvečanske" koja baca dete u krevetac. Ta nazovi sestra držala je telefon u ruci i nosila dete kao da je želela ruku da mu iščaši. Meni je to bila privilegija. Njoj očigledno samo posao, koji je radila bez imalo ljubavi.

Zagrljaj deluje terapeutski

Sad se vraćam na onu devojčicu što me udarala. I na priču sa početka, o deci koja urlaju, plaču, nerviraju vas. Brzo sam shvatila da je taj ljutiti izraz lica devojčice samo njen pokušaj da one koji nisu uporni otera od sebe. Kako su dani prolazili i ona se "otkravljivala", menjao se i njen izraz lica, postajao mirniji, čak se i osmeh probijao s vremena na vreme. Nema tog deteta koje ne možete pridobiti nežnošću.

Stručnjaci pričaju o terapeutskom značaju zagrljaja. Terapeutski zagrljaj, onaj koji treba da smiri nervni sistem, jeste intiman i deluje samo kad je "srce na srce".

Često pomislim na tu decu, na to gde su sada i kakav je život bio prema njima. Da li se sećaju da su okrajke vekni hleba zvali kućica? Turbana na glavama kada zapate vaške?... Da li su ostali željni fizičkog kontakta, zagrljaja i maženja?

Čak je i Denis, onako mali, shvatao, zapovedajući ono njegovo "uzmi meee". Zagrljaj leči.

(Telegraf.rs)