Nikola je od svog vrta napravio čudo: Noj, pevac, guda, maca i lija spavaju, jedu i čiliraju zajedno

"Morao sam fizički da ih zbližavam, da budem pored njih, da im pričam, provodim dane i noći držeći ih blizu jedno drugoga"

Čim smo uperili kameru u noja, on je počeo da izvija vrat, da nas odmerava i trčkara unaokolo. Pod njegovim nezgrapnim nogama s ogromnim kandžama proletela je lisica. Za sve to vreme pevci su se prsili, crno mače špartalo je među njima, a šarena svinja bezbrižno spavala. Svi su, međutim, bili na jednoj gomili kad se Nikola pojavio s kantom "kuruza".

Preporučujemo

"Ja volim svoj svet, volim životinje, volim život koji živim i samim tim iznosim određenu žrtvu za njih. Izabrao sam život bez tenzije, gde se spava s otvorenim prozorima, gde se sluša cvrkut ptica, gde vas ujutro budi petao i gde, kad želite nekog da zagrlite, samo odete u dvorište", priča nam Nikola Ranisav, sremski povrtar koji je za svoju dušu okupio neobičnu družinu životinja.

Nojevi - afrički i australijski, odavno nisu atrakcija, već simbol Sremskih Mihaljevaca kraj Šimanovaca, u opštini Pećinci. Više se niko od meštana ne čudi kad noj protrči glavnim šorom, ali zato znatiželjni dolaze iz obližnjeg Beograda i čitave okoline. I za njih to jeste "čista egzotika".

Vrata su otvorena svima.

Nikola sa svojom lepšom polovinom Katarinom drži seosku prodavnicu u kojoj možete da se osvežite, kupite nešto od domaćeg voća i povrća i, ako zavirite iza kapije, upoznate nojeve, lisice, svinju, petlove, koke, guske, macu...

Nije to baš obična prodavnica... Jeste, tu se kao ispred "zadruge" pije napitak od ječma, kupuju se kore, jaja, šampon i sapun, majonez i kvasac, sve ono što je potrebno za jedno domaćinstvo na dnevnoj bazi. Ali, ne "trešte" "želje, čestitke i pozdravi" iz nekog pocepanog zvučnika i ne sedi se na savijenim, izbledelim plastičnim gajbicama.

Jedemo sočne domaće dinje uz zvuke instrumentala i - kao da je stalo vreme. Kraj ulice stoji šahovska tabla, koja čeka dokone igrače za partiju posle ručka, a tu je i pokoja slika ili pažljvo istaknut detalj. Iz dvorišta se širi miris životinja, a iznenadni krik peradi popodnevnoj atmosferi vrelog dana daje notu života.

Pričamo s gazdom. Noj, to i nije neka novina kod nas, može da se kupi tu i tamo, kod nekog domaćina. Ali, otkud lisica? I to tako pitoma! Mazi se sa gazdom, a onda krene u trk oko celog dvorišta. Šparta kraj mačke, a ona - ništa. Svinju je "baš briga" za sve, izležava se kao na plaži, dok oko nje kljucaju koke i guske.

"Došli su mi lovci i rekli da su uhvatili lisicu, a da su mladi ostali u rupi. Iz sažaljenja sam otišao, pronašao rupu i spasao tri mladunca. Nisam znao kako da ih othranim. Čuo sam da mleko nije dobro, pa sam im dao jogurt. Nisu hteli da jedu, a ja im umočim njušku, pa oni poližu, i tako su preživeli. Sa njima je zajedno odrastao i jedan haski. Kada sam osetio da se u njima rađa divlji zov, nagon, odneo sam ih na zemlju. Roditelji su ih viđali još neko vreme, znači da su se prilagodili prirodi", priseća se Nikola.

Bila je to 2015. i 2016. godina, a lije koje danas špartaju ovim dvorištem četvrta su generacija koju je odgajio Nikola. I zaista - lukave su. Čim su videle strance pobegle su dovoljno daleko i motrile sa distance, a prvu priliku i gužvu iskoristile su da nadmudre gazdu i pokušaju da ukradu jaja.

Još malo će biti tu, a onda, vraćaju se u polje gde će živeti u skladu sa svojom prirodom zverskom. Imao je Nikola i jednog jazavca, koji je sam pobegao u prirodu kad mu je za to došlo vreme.

Što se tiče nojeva, oni su posebna priča - gigantska ptica koja potpuno ravnopravno kljucka u prašini s kokama. Nikola je prvog kupio u Novom Sadu i tako je počeo da stvara ovo malo carstvo.

"Mislio sam da je to afrički noj, a bio je australijski. Privukao mi je pažnju i poželeo sam da ga imam. Kasnije sam nabavljao zečeve, koze, kokoške, guske, patke, a na red su došle i divlje životinje", opisuje Nikola svoj poduhvat.

Nije to išlo tako lagano kao što deluje. Gazda nije imao problema sa bolestima i gubicima, ali životinje moraju da se navikavaju jedne na druge da bi tek tako, kao u nekom raju, živele zajedno u istoj bašti. Tu dolazimo do reči ljubav, žrtva i posvećenost.

"To jeste jedno veliko zadovoljstvo, kad uspeš da spojiš nespojivo. Bilo je jako teško uklopiti ih. Ja sam to radio s izuzetnom pažnjom i konstantnim nadzorom i nisu se svi uklapali odmah i nije to išlo tako lagano. Morao sam fizički da ih zbližavam, da budem pored njih, da im pričam, provodim dane i noći držeći ih blizu jedno drugoga, kako bi oni stekli međusobno poverenje i ne bi imali starah. Što se tiče nekih prirodnih nagona, ja sam to regulisao ishranom. Trudio sam se da ne dajem divljim životinjama živo meso, hranio sam ih čak i kupusom, pasuljom, a uglavnom su to bile granule za pse", priča Nikola.

On živi, pre svega, od povrtarstva i prodavnice. Životinje mu daju pokoje jaje i u njegov vrt unose život. Ovo imanje upisalo se u legendu Srema.

(Telegraf.rs)