Džaba šest traktora i tri automobila - bogastvo su konji i fijakeri: Slobodan je redak čuvar tradicije Mačve

"Džaba traktori i besni automobili" - Slobodan iz Crne Bare pedeset godina gaji konje i vozi fijakere, unuk Filip će ga naslediti

Kao dete Slobodan Vlajić (68) je uz oca Milosava zavoleo konje, a u svojoj 16. godini je prvi put vozio fijaker.

Ljubav prema najplemenitijim životinjama i fijakerima danas je veća nego ranije, pa je Slobodan ostao među retkim čuvarima tradicije stare Mačve i vremena kada je svaka kuća imala bar jednog konja, a fijaker bio sinonim prestiža pošto je bio skuplji od "mercedesa".

Preporučujemo

- Uvek sam imao dobre konje, nekada i više od deset kobila, ždrebadi i pastuva. Dok nisam kupio svoj fijaker vozio sam tuđi, a sada imam dva fijakera, četiri lipicanera i par najlepših amova. Džaba i šest traktora i tri automobila koje imamo u kući, konji i fijakeri su moje bogatstvo i najveće zadovoljstvo. Rekao sam deci da ih neću prodati dok sam živ, a kad sklopim oči neka rade sa njima šta im je volja - priča Slobodan.

Konja i fijakera se nije odrekao ni kada se kućio, kupovao zemlju i zidao kuću.

- Kad je trebalo para, prodao sva goveda i krave iz štale, a da iz avlije odu konji i fijakeri e to ne bih preživeo. Menjao sam konje, jedne prodavao, druge kupovao, ali nikad za pedeset godina štala nije ostala prazna - dodaje Slobodan.

Menjao je kobile alatuše, doratuše, noniuse, pastuve, a već nekoliko godina gaji samo lipicanere.

- Zbog dece, krotkiji su, lakši, da mogu i oni sa njima. Mada, nema konja do noniusa, voleo bih da ih opet imam. Ranije sam ih uprezao u fijaker, pa to je milina, samo drži kajaseve, kopita zvekeću, a fijakar cvakuće. Vozio sam svatove u Bijeljini nekoliko puta i kada se uveče vraćamo kući oni 'opasnije' idu nego kada smo pošli. Ne umore se, komotno možeš samo da ih napojiš i ponovo da se vratiš u Bijeljinu - priseća se Slobodan svojih ljubimaca.

Ne samo što se ne kaje zbog lipicanere, već je i srećan što je konje i fijakere uz njega zavoleo desetogodišnji unuk Filip. Tek što je završio drugi razred, a redovno hrani i timari konje, glanca fijaker, pomaže da se upregnu konji. Nekoliko puta deda mu je već davao kajaseve u ruke i da vozi fijaker.

- Vodio sam ga sa sobom nekoliko puta da vozi mladence na svadbi, idemo zajedno i na fijakerijade. Obučemo bele košulje i narodne nošnje, a svi gledaju u njega. Tako je bilo i na fijakerijadi u Bogatiću. Tu je bio najmlađi vozač, a osvojili smo i nekoliko nagrada - ponosan je Slobodan.

Vremena su se promenila. Već pedeset godina seljaci ne obrađuju zemlju konjima, pa ih danas imaju samo retki zaljubljenici poput Slobodana, a više je pasioniranih odgajivača engleskih galopera. Na prste se mogu izbrojati i fijakeri. U njihovoj raskoši i lepoti može da se uživa na turističkim manifestacijama kao što su "Hajdučko veče" i "Fijakerijada". Sve ređe se i mladenci voze fijakerom, tek nekoliko puta godišnje, za razliku od osamdesetih prošlog veka kada je Slobodan jedne godine godine pred oltar vozio 27 mladenaca.

- To vreme se neće ponoviti. Samo je ljubav prema tradiciji, konjima i fijakerima neprolazna - setno priča Slobodan.

(Telegraf.rs)