Šta se promenilo u životu Stefana koji "srce nosi u torbi": Poziv lekara još čeka, ali ima veliku radosnu vest

U razgovoru za Telegraf.rs ocenjuje da se stanje sa transplantacijama poboljšava, dobio je poziv koji mu uliva nadu da će se i njegov problem rešiti, a dotad - uživa sa porodicom

Stori za storijem, ista slika. Na Terazijama 6. juna pojavila se neobična reklama. "Potrčati za autobusom u mom stanju je nezamislivo", ispisano na autobuskom stajalištu. Ispod stoje ime i prezime poznati čitaocima Telegrafa: Stefan Đorđević, devet godina čeka na transplantaciju srca.

Tog dana obeležen je jedan značajan datum, za njega i još 2.000 osoba koji čekaju presađivanje organa - Nacionalni dan donora.

Preporučujemo

Mnogi su ga se tog dana setili, označili u svojim objavama i pustili u etar. Uzbuđen što kampanja daje rezultate, kaže da on ipak i dalje samo čeka.

"Krenulo je, ove godine je bilo 15 transplantacija, tri transplantacije srca. Prošle godine nije bila nijedna", kaže vraćajući se na pojedinosti svoje neobične priče.

Od 2014, kako nam je govorio i u oktobru prošle godine, živi noseći "srce u torbi". Pumpa koja je na baterije i koju zaista nosi preko ramena, održava ga u životu. Prošle godine desile su se i komplikacije. Inficiralo se mesto kuda kabl ulazi u stomak.

"Mislim da je infekcija malo splasnula, ali još uvek je prisustno svakodnevno krvarenje, moram da ga previjam i dva i tri puta dnevno. To je glavna nus-pojava. Sve drugo je mnogo ređe, najčešće se dešava infekcija tog ulaznog mesta. Kad više ne bude leka, kad više ne bude moglo da se spasi to tkivo, treba da me seku sa druge strane stomaka. Hvala bogu, još nisam došao do tog stadijuma, držim sve koliko-toliko pod kontrolom. Previjam se, sterilno je 200 posto", kaže unoseći malo šale u jedan ozbiljan razgovor.

"U početku su me previjali ovi iz Doma zdravlja, a sad od njih samo naručim sterilni doboš sa gazama. Imam sterilne rukavice kod kuće, stavimo ih supruga i ja, koristimo oktanisept za dezinfekciju, jer jod bi prebojio kabl, stavimo flaster, previjemo lepo, stoji po šest, osam sati i onda opet".

Ranije nam je govorio da se sklanja od groma, da nosi rezervne baterije sa sobom, da ga nestanak struje može koštati otkucaja, te da to i nije tako retko u selu Bošnjaci kod Leskovca, gde živi sa suprugom i sinom.

Stižu rode

Iako nema vesti za isticanje u vezi sa svojim zdravljem, ističe jednu drugačiju koja ga veoma raduje. Uskoro će ponovo postati otac.

"Čekamo bebu, brojimo sitno, još nekih mesec, mesec i po dana. Supruga treba da se porodi krajem jula, početkom avgusta. Nadali smo se devojčici, ali je ipak bata. Tako da će trećeg puta, nadamo se, biti devojčica".

Sa ovim entuzijazmom govori i o nerešenom pitanju od životne važnosti, naviknut na to da trenutno ne može bolje. Bolestan je od 2011. godine kada mu je dijagnostikovana kardiomiopatija. Tri godine kasnije ugrađena mu je pumpa, jer lekovi više nisu pomagali. Od te 2014. do 2018. bio je na listi za transplantaciju. "Skinut" je kada je došlo do komplikacija. Postao je alergičan na heparin bez koga je u Srbiji nemoguće izvršiti operaciju.

"Sve da je došao odgovarajući organ, nema načina da me operišu", objašnjava situaciju u kojoj je.

Kako mu je transplantacija i dalje potrebna, došlo se do idejnog rešenja - da se prilikom operacije koristi zamena za taj lek. Problem je što ovde ne postoji takva praksa, zbog čega je neophodno da lekari budu obučeni za nešto drugačiji rad.

"Zvali su me prvog ponedeljka u junu. Poslaće naše stručnjake u inostranstvo, na obuku. Verujem da će imati koristi i ubuduće, ali trenutno sam ja jedini koji je alergičan na heparin. Pre toga godinama, od 2018. godine nisam dobio nikakve vesti", govori navodeći da je ipak načinjen pomak, te da su mu te vesti ulile nadu.

Ono čemu se nada jeste da obuka uskoro počne i ubrzo se završi, što su podaci koje trenutno ne zna. Voleo bi da bude operisan u Srbiji.

"Ja bih najviše voleo da to bude kod nas. Te doktore i sestre znam od 2014. godine, skoro devet godina. Drugo, kad dođe organ, ja mogu za sat i po, dva da dođem do Beograda i da do tada budem tu, u kući sa porodicom. Ako je transplantacija u inostranstrvu, ja moram da budem odvojen od porodice, sve vreme dok čekam na organ, da li je to mesec dana, šest meseci...", objašnjava o čemu razmišlja.

Čekajući poziv

Taj poziv i dalje čeka. Prve dane školskog raspusta provodi igrajući se sa starijim sinom, drugakom od septembra. Brine o svom zdravlju, raduje se prinovi u porodici i budućnosti koja ih tek čeka. Iako van liste za transplantaciju i udaljen od mogućnosti da "stane u red", veruje da će uskoro čuti još neke dobre vesti.

U Srbiji oko 2.000 ljudi čeka transplantaciju. Jedan donor može spasiti četiri života i vid petoj osobi, sa dva bubrega, jednim srcem, jetrom i rožnjačama. Donori su moždano mrtve osobe, za koje, ističu stručnjaci, ne postoji nada da će se "povratiti". Obično je reč o nastradalima u saobraćajnim nesrećama ili osobama koje dožive spontano moždano krvarenje.

Većini od njih srce nije zdravo, jer su kardiovaskularna oboljenja u Srbiji prva po smrtnosti. Zbog toga je u proseku moguće presaditi svako treće srce.

(Telegraf.rs)