Nikola raskinuo veridbu jer je bio teško bolestan, a sad opet sprema svadbu: Jedan poziv promenio sve

Kada mu se činilo da više ne može da izdrži, sagovornik Telegrafa povukao je teške poteze. Danas sa nadom gleda u budućnost

Nikola Popović je rođen u Gornjem Matejevcu kod Niša. Sa samo 20 dobrovoljno je odslužio vojsku. Odmah je poželeo da "pređe u profesionalce", ali mu se prilika pružila tek dve godine potom. Prijavio se na konkurs otvoren 2017. i tu ga je sačekao život.

Na lekarskom pregledu, obaveznom za budućeg vojnika, nešto nije bilo kako treba. Rendgen je pokazao uvećano srce, a posle daljih ispitivanja primljen je u KC Niš. Odatle je upućen u Beograd, gde je dobio dijagnozu. Rečeno mu je da ima kardiomiopatiju, da postoje lekovi koji će ga održavati, ali da je transplantacija izvesna. Tada je imao 22. To je ujedno stavilo tačku na njegovo vojevanje.

Preporučujemo

Već 2018. postao je redovan pacijent u Beogradu. Te iste godine ugrađen mu je defibrilator.

"To je aparat koji je služio da me oživi elektrošokom ako srce iznenadno stane", priča Nikola u razgovoru za Telegraf.rs.

Do stavljanja na listu za transplantaciju, na kojoj je bio dve i po godine, ugradili su mu još jedan aparat. Kaže da je bio u fazi ispitivanja, te da je njime doslovno okušao sreću.

A onda je došlo i iščekivanje. Počela je epidemija korona virusa, transplantacije su stavljene na čekanje, a njegovo stanje se pogoršavalo. Počeo je često da dolazi na kontrole, na kojima su mu punktirali nagomilanu tečnost. Kaže nam i da nikada ranije nije pomislio da je bolestan. Primetio je da se zamara kada trči, ali je zaključio da je to stvar kondicije.

Lekari nisu našli uzrok njegovog problema, ali su našli rešenje. Ipak, pre nego što je svetlo na kraju tunela zasijalo, na njegove oči padao je mrak.

Srećnik u ljubavi

"U jednom trenutku pet, šest dana pre poziva za transplantaciju, toliko mi je bilo teško i toliko mi se pogoršalo stanje da nisam mogao da trpim. Ona mi nikada nije zamerala niti prigovarala, izuzetno me mnogo razumela i pomagala, međutim, meni je bukvalno došlo... Ako ja već moram da se nosim sa svim tim... Toliko je dobra bila prema meni da ne zaslužuje takav život. Nismo se čak ni posvađali", govori nam o odluci koju je doneo.

Pre toga ispričao nam je da ima pomoć porodice, ali i verenicu, koja mu je najveća podrška.

"Kad god sam se osećao loše i kad su mi dolazila depresivna stanja, ona me vadila iz toga. Bila je uz mene, možda čak i verovala više od mene da ću se izvući. Zajedno smo četiri i po godine", opisuje nju i ono što imaju.

Dalje se vraća na svoju gorku odluku, i dalje ređajući reči pune ljubavi.

"Jednostavno smo se rastali na tih nekoliko dana, ljudski. Niti je ona želela mene da ostavi niti sam ja želeo da ostavim nju, ali sam sebe nisam mogao da trpim. Žao mi je što je tako ispalo, ali ispostavilo se da se par dana posle toga sve okrenulo.

Kad sam dobio poziv, ona je bila na poslu. Nisam hteo da je ometam. Rekao sam mojima da joj jave ako mi uopšte urade transplantaciju", priča o promeni koja je usledila i koja je život promenila oboma.

Poziv i transplantacija - dan za danom

Pozvali su ga 26. aprila. Prvo mu se javila medicinska sestra navodeći da doktorka ima vesti za njega. Imao je upisan broj, već na prvo zvono znao je šta može biti. Doktorka mu je dala potvrdu i rekla da krene za Beograd. U tom času počela su da ga sustižu osećanja. Odvažio se da pozove Hitnu i krene, svestan da ga drugi poziv može preduhitriti.

"Kada mi je doktorka saopštila, iskreno da kažem, baš sam se šokirao, uplašio i iznenadio. Neizvesnosti je bilo najviše. Znao sam da postoji mogućnost da ne bude ništa od toga. Mislio sam samo da dođem do bolnice da vidim hoće li da bude ili neće, ceo put je prošao u tome...", prepričava događaj od pre mesec i po dana.

Neizvesnosti je bilo jer je znao da neće biti jedini kandidat za presađivanje. Možda neki drugi pacijent bude u lošijem stanju, možda bude kompatibilniji sa donorom. Možda su put do Beograda i nade uzalud, možda će morati da se vrati - bez novog srca.

O svemu tome je mislio. Međutim, već u noći 27. aprila bio je na operacionom stolu. Transplantacija je trajala satima. On je prespavao. Među prvim sećanjima je ono što je učinio kada je konačno dobio telefon na korišćenje.

"Ne smeš odmah da ga koristiš. Čim su mi dali telefon, prvo sam se sa njom čuo. Anđela je naravno znala da sam operisan i kako je to prošlo", navodi.

Pogled uperen u budućnost

Sada ponovo planiraju svadbu. Verili su se u novogodišnjoj noći 2022, a Nikola se nada da će se oporaviti do naredne godine, kada bi voleo da se venča.

"Mogu da planiram budućnost. Voleo bih da se oženim sa njom, da stvorimo porodicu, sve ostalo što je normalno: putovanja, šetnje, sve ono što mi je nedostajalo. Zaista sam srećnik što imam takvu osobu", ističe.

Kaže da je srećan i zato što je preživeo.

"Voleo bih da se zahvalim porodici koja je u najtežem trenutku za njih rekla to "da". Spasili su mene, a mislim i još dve osobe. Ja sam svoj problem rešio, ali ima još 2.000 onih koji se bore sa tim, tako da bih voleo da svi dočekaju poziv koji sam ja dočekao, i da se podiže svest o tome", kaže dodajući da zahvalnost i lekarima.

"Bili su sa mnom fantastični, trudili su se da se osećam kao sa porodicom."

Oporavak i sad traje.

"Dobro sam, pogotovo sad kad sam izašao iz bolnice. To je bilo u petak, 2. juna. Ležao sam oko 35 dana".

Neostvaren san: biti vojnik

Kaže nam i da to nije sve. U narednim danima njegovo telo ima zadatak da prihvati novi organ, a on ima (vojnički) zadatak da svoje telo sačuva od prehlada i virusa. To će, kaže nam, potrajati.

"Oporavak opet zavisi od osobe do osobe. Odmah su mi rekli da se oko mesec dana leži u bolnici. Narednih šest meseci mora strogo da se vodi računa dok ne zaraste grudna kost. Nema spavanja na boku, isključivo na leđima, nema podizanja ruku iznad glave, podizanja teškog tereta... Inače rana dobro zarasta, međutim, kost unutra mora dobro da sraste da se ne desi neka infekcija. Kod kuće opet mogu da prošetam, nisam prikačen na uređaje, na čistom sam vazduhu, imam dvorište, miran je kraj, sve je bitno.

Do godinu dana maska je obavezna gde god da pođem. Treba da se pazim od gužvi, velikih okupljanja... Naravno da su pušenje i alkohol zabranjeni,0 ali nisam konzumirao ni jedno ni drugo. Postoje neka ograničenja u hrani, ali uglavnom sme sve. Grejpfrut je najstrože zabranjen i probiotski proizvodi - i lekovi i jogurti. Mora da se pazi da se voće i povrće detaljno operu, oljušte, odstoje u vodi... Imamo domaću baštu, trudimo se da sve to bude organski i zdravo."

Sa setom govori o neostvarenim snovima da bude vojnik, ali sa osmehom o doživljajima koji mu tek predstoje. More će, dodaje, da sačeka; u slanu vodu ne bi smeo odjednom. Mnogo toga mu je nedostajalo u godinama unazad, zbog čega je njegova zahvalnost za dane koje dolazi još veća.

(Telegraf.rs)