Nedeljkova priča: "Razboleo sam se u najboljim godinama. Nekad nisam za sebe, kamoli za decu, dao bih im više"

"Deca su danas sve pametnija... Pričam im, ne krijem. Donesu mi lek i čašu vode", kaže nam otac troje mališana

Zvonjava telefona prekida pravljenje ručka. Supruga će uskoro doći s posla. Naš sagovornik, Nedeljko Spasojević (37) iz Sremske Mitrovice, kod kuće je sa decom. Čuva ih i kuva, kaže da toliko može. Kao i kod drugih bubrežnih bolesnika - nema zapinjanja. Fizički zahtevni poslovi na spisku su zabranjenog.

Zato je, kaže nam, u penziji od sredine 2020. godine. Invalidska penzija i tuđa nega i pomoć mesečno iznose oko 45.000 dinara. Od toga i suprugine plate žive i troje male dece.

Preporučujemo

"Najstarije dete završava prvi, srednje kreće u školu, a najmlađe ima četiri i po", predstavlja ih.

Imaju dve devojčice i dečaka.

Bolest se javila iznenada

U maju 2019. bio je na pregledu zbog povišenog pritiska. Tada je imao nepunih 35. Nalazi krvi nisu bili dobri. Povišeni kreatinin, urea, holesterol... Sve je sugerisalo na problem sa bubrezima. Četiri naredna meseca potvrđivao je sumnje. Potom je počeo da se leči, ali ga je bolest iznenadila napretkom. Već 4. januara 2021. godine krenuo je na dijalizu.

"Razboleo sam se u najboljim godinama, kada čovek može da radi i da stekne nešto za sebe i svoju porodicu. Teško mi je to palo. Trudio sam se da se ne nerviram. Ljudi žive sa dijalizom", govori šta ga je snašlo i kako se sa tim nosi.

U sećanju mnogih 2020. ostala je kao "godina korone". Poslednju mesečnu kontrolu pre početka epidemije imao je početkom marta. Tada je, kaže nam, već bio na posebnom režimu ishrane. Neki od parametara su se popravili, neki su se održavali. To je bilo ohrabrujuće. Prva moguća kontrola - polovinom maja - već je pokazala da je bolest uznapredovala.

U oktobru te godine neko vreme je proveo u bolnici, a na početku 2021. dobio je novi nedeljni raspored. Tri puta sedmično trebalo je ići na dijalizu.

Ono čemu se sada nada jeste poziv na transplantaciju. On i još nekoliko kandidata prolazili bi testove da se utvrdi ko je najkompatibilniji donor. Utom bi jedan bio odabran, možda baš on. Ako bi se to desilo, možda bi kasnije uspeo i da se ponovo zaposli. Kaže da bi radio sa merom, koliko da porodici priušti više.

Sada niko ne oskudeva, ističe. Međutim, nema novca za više od osnovnog.

"Nadam se pozivu. Bože zdravlja, da uradm transplantaciju, pa da se vratim nekim redovnim tokovima, da počnem da radim; nešto da ne opterećujem sebe previše, a da može deci da se pruži da imaju malo komotniji život. Sad se ima za neki normalan život, ali da se planira odmor, to je već luksuz za nas."

Noge nisu izdržale

Ranije je postavljao klima uređaje. Kada su bubrezi počeli da posustaju otekle ga noge nisu mogle nositi po sedam, osam sati. Ranije ga nisu izdale. Dvadeset se godina bavio fudbalom.

"Išao sam na lekarske preglede svakih šest meseci. Nikad nisam osetio malaksalost. Ne bi mi dopustili da trčim 90 minuta na terenu. To je bilo samo odjednom. Samo se pojavilo. Ni sam ne znam od čega", kaže nam priznajući da mu to nije lako palo.

"Gledam da to sakrijem, da sam malaksao ili umoran, da bih mogao više pažnje da im posvetim", vraća se na decu.

Objašnjava i da nikad nije osetio bol.

"Bolest bubrega i ne boli. Osećate bol u dnu leđa, a niste svesni da vas boli bubreg. Nisam imao problem ni sa kamenom ni sa peskom, što su strašni bolovi."

Njegova majka takođe boluje od bubrežne insuficijencije. Sličnih sudbina, a značajnih razlika... Ona je već godinama pacijent, ali ne ide na dijalizu, kaže nam Nedeljko. Tome se i sam nadao, da mu bolest dâ vreme.

Radio je i dodatna genetska ispitivanja. Bolest nije nasledna, ističe.

Porodica - podrška

Govoreći o tome kako se porodica nosi sa bolešću, koja ih je sve pogodila, kaže da od dece ništa ne krije. Znaju gde je fioka sa lekovima.

"Deca su danas sve pametnija... Pričam im, ne krijem. Nisam krio ni kad sam se razboleo, a tad su bili još manji. Onda oni pitaju, donesu mi lek, čašu vode...

Znate, kad imate troje dece, a svi su mali, treba im pažnja. Kad je supruga druga smena, zavisi od dana do dana da li ću u sedam uveče biti 'u funkciji'. Ona ode oko pola dva, a ja ostanem. Nekad nisam ni za sebe, a kamoli za decu", navodi ono što ga tišti.

Na listi je za transplantaciju je već neko vreme. Raduje ga kada čuje da kamapanja daje rezultate. Baš su nedavno zvali jednog poznanika. Možda naredni poziv bude za njega.

(Telegraf.rs)