"Vlado, zar Vam nije dosta rata, zašto držite to oružje": Priča komšinice o porodici dečaka ubice sa Vračara

Postoji sumnja da se porodica neće ikad više vratiti na ovu adresu

Na ulaznim vratima zgrade u beogradskom kvartu Vračar, u kojoj sa porodicom živi dečak K. K,. stoji natpis jedne porodice s petog sprata upućen novinarima. Pripadnicima sedme sile poručuju kako nemaju komentar osim da svima izražavaju saučešće, piše Slobodna Dalmacija.

Stan u kojem živi porodica dečaka ubice nalazi se na trećem spratu.

Preporučujemo

Na vratima stana dečakove porodice ništa ne daje naslutiti kako je upravo iza tih vrata dečak poslednjih mesec dana kovao svoj pakleni plan i da je upravo s tog mesta izašao s oružjem i papirom s imenima vršnjaka koje želi da likvidira.

U stanu je, prema pričama komšija, sada samo porodična prijateljica. Majka i dečakova sestra odvedene su na sigurnu lokaciju, otac je još uvek u pritvoru, dok se Kosta nalazi na Klinici za neuropsihijatriju.

Prva komšinica porodice K. K., koja je s njima išla na letovanja, a dečaka voli kao vlastito dete, gospođa Olivera L.R., primila je u svoj stan novinare iz Hrvatske. Nije nikome dosad davala izjave, a njima je izašla u susret, kaže, jer su stigli iz Splita.

Pogled s prozora gleda prema obližnjem šetalištu na Savi gde je poslednji put kamera zabeležila kretanje preminulog Splićanina Mateja Periša.

- Kad sam juče čula šta se dogodilo nije mi ni na kraj pameti bilo, ma ni u najcrnjim mislima, da se ovo dogodilo jednoj finoj porodici. Zove me komšinica, plače, vrišti. Kaže to što si sada čula K.K. je napravio. Bila sam u pidžami, nisam imala snage niti da navučem trenerku i odem tamo do njih - priseća se Olivera kojoj unuk ide u istu školu u kojoj se dogodio krvavi masakr.

- Razbolela sam se od tuge i jada. K.K. znam od rođenja. Ma da ga vidite, zgodan je, visok, lep dečko, pametan, odličan učenik. Natprosečan je u svakom pogledu, na svim školskim takmičenjima je pobeđivao. Igrao je i košarku. Bio je pomalo ćutljiv, ali ni njegovi roditelji nisu ljudi od puno reči - priča ona.

Znala sam pitati njegovog oca znajući da idu u tu streljanu: "Vlado, pa zar vam nije dosta rata, zašto to oružje imate?"

Na pitanje kakvi su roditelji K. K., ona tvrdi da su skromni i fini ljudi.

- Ma divni, fini, skromni ljudi… Tata je lekar, radiolog, jedan od naših najpoznatijih doktora, mama je profesorka, predaje biologiju na fakultetu. Zajedno su nam se družila deca. Ma ništa nije ukazivalo na to da se može dogoditi ovakva tragedija. Ko je tu sad kriv? Možda otac što ga je vodio tamo u tu streljanu i navukao na to? - pita se Olivera.

Postoji sumnja da se porodica neće ikad više vratiti na ovu adresu.

- Nisam sigurna. Ali što se tiče nas stanara oni se mogu sutra vratiti. Mi bismo svi bili uz njih.

I uz K.K.?

- I uz njega - odgovara ona.

Uprkos svemu?

- Uprkos svemu ovome. Verujte mi. Kako da ga osuđujemo? Znam dete toliko godina. Stalno se pitam zašto, zašto i zašto? Što se dečaku dogodilo…? Svi se pitamo i svi strahujemo šta će sada biti sa porodicom. Mi ih zaista svi volimo i toliko su bili dobri prema nama sve ove godine. Pomagali su nam. Kad mi je nešto trebalo u kući uvek bih zvala Vladu.

Ukoliko K.K. jednom bude bio na slobodi i ukoliko ga bude videla u zgradi tvrdi da ga se neće bojati?

- Ja neću! Ja se neću bojati. Ne… - odlučno će gospođa Olivera.

(Telegraf.rs)