Izgubila sam sina, jedina porodica su mi mačka i dva psa: Ljiljana živi u strašnoj bedi, zaboravljena od svih

Ljiljani u većini slučajeva, nažalost, ne ostane para za lečenje

U niskoj, orunuloj kući sa čađavim zidovima i drvenim prozorima živi sama Ljiljana Stojković (65) iz Leskovca. Otkad je izgubila sina i majku, dane provodi sa mačkom i dva psa, za koje kaže da su joj kao članovi porodice, piše Jugmedia.

Najveća brigu joj je da joj se plafon ne sruši na glavu, čija je konstrukcija od starosti počela da puca i obrušava se, a usled zuba vremena i neodržavanja na nekim mestima su se pojavile i rupe, iz kojih kada je kišovito curi voda i sliva se niz zidove u sobu.

Preporučujemo

- Najbitnije mi je da sredim plafon, jer se plašim da će mi pasti na glavu dok spavam, ako krene da pada, ne znam šta ću i gde ću. Kad ga budem sredila onda će mi biti lakše - priča Ljiljana.

Nakon plafona, želja joj je da renovira već postojeće kupatilo u kojem bi mogla da se okupa i koristi ga za toalet. Zbog kanalizacije, koja je počela da se vraća, kada i wc šolja su napunjene prljavom vodom, a po podu su naređane krpe, stari peškiri i veš koji upijaju vodu i sprečavaju je da dođe do hodnika.

- Kupam se u lavoru, zagrejem vodu, donesem u sobu gde mi je toplo i onda se tako okupam, ne mogu drugačije. Kad bih sredila kupatilo mnogo bi mi bilo lakše, ne bih više ovoliko brinula - kaže ona spuštajući pogled ka podu.

Iako se zima nedavno završila, ovu staricu već sada obuzima strah kako će dočekati sledeću i da li će imati drva za ogrev. Do sada se grejala s onim koja su joj ostala od majke, ostalo svega nekoliko metara.

- Grejem samo ovu sobu gde sedim i spavam, na ovom šporetu i spremam. Kad je baš hladno legnem u krevet i pokrijem se. Ovu zimu sam nekako preživela, ali dogodine ne znam kako ću, strah me je - drhtavim glasom priča Ljiljana.

Sa svega nekoliko hiljada dinara invalidske penzije, koju je ostvarila nakon 10 godina rada u fabrici "Toma Kostić", Ljiljana jedva spaja kraj sa krajem. Kada plati dug koji ima prema EPS i ostale dažbine ostane joj vrlo malo novca, kojim kupi hleb i nekoliko namirnica.

- Ne plaćam struju mnogo oko 1.300 dinara otprilike, ali imam taj stari dug koji nikako ne mogu da skinem. Skoro nisam imala para da kupim hranu, pa sam jela čaj i hleb - stidljivo objašnjava ona.

Na naše pitanje da li je sada gladna, odmahuje rukom i kaže da je od jutros pojela tri kolača, koja je dobila za praznik i da zbog toga ne oseća glad.

Ljiljani u većini slučajeva, nažalost, ne ostane para za lečenje, pa kako je u poslednje vreme sve poskupelo, ova starica nekad bude u situaciji da ne može da kupi lek koji joj je prepisan, te je zbog toga primorana da ode kući i sačeka sledeću uplatu penzije.

- Imam probleme sa nogama, bole me i zubi, bila sam u Domu zdravlja i kažu da se i tamo plaća vađenje, a ja nemam para da platim. Popijem lek za bol i tako prođe, šta ću - naglašava ona.

Iako je Ljiljanin život pun strepnje, straha, nemira i tuge, on je nije bacio u očaj i pokolebao da se bori, već je ojačao i dao joj snagu i hrabrost da pronalazi rešenja i prebrodi svoje "Tantalove muke" kako bi pomogla sebi i koliko-toliko olakšala život, od kojeg ne traži mnogo, već samo ono najosnovnije.

Polažući nade u svoj grad i državu, ova žena je pre pet-šest godina, kako priča, odlučila da se obrati Centru za socijalni rad, Mesnoj zajednici i opštini i od njih zatraži pomoć, koja međutim, do dan-danas nije stigla.

Ova na prvi pogled jaka i stamena žena, nežnog i hrabrog srca, kroz život je osetila najveće boli.  A nažalost i Ljiljanina rođena sestra, koja joj je pomagala i brinula o njoj dok je bila živa.

- Najviše mi nedostaje sin, do kraja života neću da skinem crninu. Najteže mi je kad odem na grob i pogledam njegovu sliku, bio je mlad, umro je u 44. godini - priča nesećna majka sa suzama u očima dok pokazuje njegovu sliku zalepljenu za staklo ormara uz konstataciju da tu bol ništa ne može da nadomesti.

Živeći na rubu egzistencije duge dane, a još duže, teške i sumorne noći ova mila žena provodi sa dva psa i mačkom, sa njima razgova, deli tugu i radost, a oni joj uzvraćaju tako što ne odlaze od nje, čak i kada je najteže. I kad plače i kada se smeje, njeni sadašnji životni saputnici su tu. Svojim prisustvom joj brišu suze i leče rane, ali i uveseljavaju i usrećuju.

- Pričam sa njima, šta ću kad nemam sa kim. Oni su mi kao članovi porodice, kad kupujem sebi, kupim i njima neku paštetu. Osete oni moju bol, dok plačem dođu i legnu na moje noge, krilo, ne odvajaju se od mene - uz blagi osmeh priča ona.

Kad padne noć i u sobu se uvuče mrak i zavlada tišina, Ljiljanu tada počne da steže životna bol i pritiska tuga, a niz lice same kreću da padaju vrele suze natopljene mučnim danima. Kako bi izašla iz tog beznađa okreće se svom psu i sa njim kreće da razgova i priča mu šta joj je na duši.

Da Ljiljaninim brigama nema kraja i da nesreća na nesreću ide govori i činjenica da trenutno kuću u kojoj živi, a koja joj je zakonom pripala posle majčine smrti, deli sa decom svoje rođene sestre, jer kako kaže, oni ipak žele svoj deo.

- Nisu želeli da se odreknu svog dela u moju korist. Ja imam samo ovu kuću, ovo će svakako njima ostati posle moje smrti - ističe starica.

Iako su Ljiljanu stegle brige, samoća, razna nedaća i strah, ona ipak pronalazi razlog za osmeh i volju za životom. Jedinu želju ima da svoju starost proživi dostojanstveno bez gladi, smrzavanja i bolova.

Osvetljenje u sobama je prigušeno i slabo, a zidovi teški i pocrneli od dima i čađi, ali uprkos tome Ljiljanine oči i srce toliko jako sjaje i imaju moć da rasteruju sav mrak i tamu i da bar na trenutak odagnaju životne boli.

(Telegraf.rs)