Obrnuli vola kao od šale, pa ga preobuli: Rabadžije sa Zlatara potkivaju mezimce, prvi na red došao Cvetko

Slobodan Lečić iz novovaroškog sela Amzići predvodnik je odabrane čete gorštaka koji svake godine organizuju mobu kako bi se volovi potkovali

Onaj ko misli da je rabadžijski posao nestao sa našeg podneblja, gorko se prevario. Još uvek ima dosta onih koji na težački način pošteno zarađuju svoj dinar. Njihovi volovi zlata su vredni i na njih gledaju kao na članove svoje porodice. Sa prvim prolećnim danima počinje njihova nova radna sezona, a pre nego što krenu u duboke šume kako bi izvlačili drva, volovi se moraju adekvatno opremiti, ali i propisno obuti.

Slobodan Lečić iz novovaroškog sela Amzići koji je rabadžijski posao nasledio u ranom detinjstvu, predvodnik je odabrane čete gorštaka koji svake godine organizuju mobu kako bi se volovi potkovali. Nakon toga njegovi Raško i Cvetko su spremni.

Preporučujemo

- Prvi je na red došao Cvetko da se potkiva, skidamo mu staru obuću, a zatim stavljamo novu. U zavisnosti od kopite, naručujemo materijal o čega kasnije pravimo "obuću". Nekada se to iskivalo, sada to slabo ko zna da radi, pa kupujemo. Polovinu svog života posvetio sam ovim živim mašinama koje mogu da povuku i preko petnaest tovara teškog tereta. Njih ne bih dao ni za šta na svetu, oni su za mene ponos - kaže Slobodan za RINU.

Vola od jedne tone, ovi Novovarošani oborili su kao od šale, kako bi se spremio na preobuvanje a zatim i za rad u šumi. Ovi vredni planinci su jedni od retkih zbog kojih ovaj rabadžijski zanat i dalje opstaje u našoj zemlji.

- Ovaj kraj je poznat po tome, svaka puća ima najmanje po jedan par, pa sve do četiri para volova. Veliki problem nam predstavljaju ljudi koji sa mašinama vuku drveće po šumi. Malo im jedno vitlo, pa ugrade dva, a od toga nema nista gore, jer tako uništavaju i šumu i puteve. Izvlačenje drva sa volovima je skroz druga priča. Ništa se na brzinu ne može uraditi. Dosta nepristupačnih terena gde ne mogu mašine, dolazimo mi sa volovima - zaključuje najstariji u društvu Radojko.

On dodaje, da iako je posao težak, to je njihov način života i nikada otvoreno nebo ne bi menjali za malu kancelariju.

- Ja sam bežao iz škole kako bih ovo naučio. Volovi su nam kao prijatelji u šumi. Ako mislimo da naš vo ima snagu, mora se onda dobro i potkovati, inače će se podbiti na terenu, a samim tim i upropastiti noge, jer su tereni ovde tvrdi. Volovi za rabadžiluk teško se nalaze, jer gotovo i da ih nema. Jedan dobar par volova vredi od pet do šest hiljada evra, kao dobar auto - ističe Radojko.

Kako kažu ovi vredni ljudi, dnevno mogu da zarade od 100 do 150 evra, u zavisnosti od vremenskih uslova. Ali, samo oni i njihovi volovi znaju koliko muke vide prvo, dok ne vide zarađeni novac.

(Telegraf.rs)