Dušanu srce radi na baterije, punjač ne sme da se pokvasi: "Srušio sam se posle časa fizičkog"

Rođen sam 1992. godine u Leskovcu, a 2008. godine su krenuli zdravstveni problemi, priča ovaj hrabri mladić

Tridesetdvogodišnji Dušan Ristić iz Leskovca još od 2008. godine, kada su lekari utvrdili da boluje od kardiomiopatije dilative, vodi borbu sa opakom bolešću i od tada se nada da će dobiti novo srce.

Njegovu iskrenu i veoma potresnu ispovest za Politiku prenosimo u celosti:

Preporučujemo

Rođen sam 1992. godine u Leskovcu, a 2008. godine su krenuli zdravstveni problemi. Posle časa fizičkog vaspitanja, kada sam imao 16 godina, iznenada sam se srušio i izgubio svest u hodniku ispred učionice u Hemijsko-tehnološkoj školi u koju sam išao. Od tada je počela borba za moje zdravlje i život.

Lečenje je trajalo dva meseca u Nišu i Niškoj Banji, gde su lekari utvrdili da bolujem od kardiomiopatije dilative. Tada mi je u Nišu prof. dr Zoran Perišić ugradio ICD i rekli su mi da je najbolje rešenje za mene transplantacija srca, ali je moj oporavak tekao veoma dobro uz terapiju i redovne kontrole kod kardiologa. I bilo je tako sve do 1. maja 2021. godine kad mi se stanje opet iznenada pogoršalo. Frakcija je pala od 50 na 23 odsto i hitno su me, srećom, poslali na Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”.

Stanje mi je bilo veoma loše… Frakcija je pala na 15 odsto, pa su mi u nadi da će mi biti bolje uradili ablaciju srca. I jeste mi bilo malo bolje, ali veoma kratko. Kada sam otišao na prvu kontrolu posle otpusta sa bolničkog lečenja, dr Dragana Košević je rekla mojim roditeljima da je transplantacija jedino rešenje ili ugradnja totalnog veštačkog srca (TAH). U razgovoru sa dr Košević i kardiohirurgom dr Sašom Borovićem predočili su da je to jedino rešenje za mene jer se transplantacije zbog kovida nisu radile u Srbiji. Transplantacija srca je veoma malo jer nema dovoljno donora, zbog čega smo izbačeni iz „Evrotranplanta”. Ne znam koji je razlog malog broja donora, ali znam da su transplantacija i donorstvo potrebni ne samo nama koji čekamo transplantaciju nego i celoj Srbiji, jer to pokazuje koliki su svest i razumevanje naroda po tom pitanju.

Zahvaljujući lekarima instituta i direktoru prof. dr Milovanu Bojiću, kao i dr Sanji Radojević Škodrić, direktorki Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koja je odobrila kupovinu TAH-a, meni je 2. septembra 2021. ugrađen TAH. Operaciju je uspešno uradila ekipa lekara na čelu sa dr Sašom Borovićem, postoperativni tok je tekao vrlo dobro zahvaljujući svim lekarima i sestrama sa instituta.

Sada se osećam dobro u odnosu na period pre operacije kada nisam mogao da hodam, jedem, govorim i dišem… Bukvalno nisam mogao ništa da radim i to mi je bio najgori period u životu kada sam se osećao bespomoćno i iznemoglo. Sada se osećam dobro – šetam, družim se sa prijateljima. Sada mogu sve, ali znam da TAH nije trajno rešenje, već most do transplantacije, jer se ne odvajam od svog „drajvera” koji kuca za mene i koji mi je spasio život. Ali, on ima i ograničenja jer moram da vodim računa o baterijama, moram da vodim računa o punjaču, da ga ne pokvasim i da redovno previjam izlazna mesta.

Uvek neko mora da bude sa mnom u kući ukoliko treba da se promeni drajver jer on se oglašava i kad je pretoplo i kad je hladno ili kada je visok krvni pritisak. Sve mi to ograničava život i zato je transplantacija najbolje rešenje. Nadam se da će zazvoniti telefon i da će to biti poziv koji će mi promeniti život, jer čekam da se pojavi donor i da počnem novi život.

Zahvaljujem se svim lekarima u Leskovcu, Nišu, a naročito u Institutu „Dedinje”, koji i danas brinu o meni.

(Telegraf.rs)